Glumica Nina Janković u aprilu će zaigrati „Anu Karenjinu” uz glumce Sergeja Trifunovića i Viktora Savića. Predstavu koja će se igrati u teatru „Madlenijanum“ režira Jug Radivojević, a radnja je smeštena na kraj osamdesetih i početak devedesetih godina 20. veka.
foto: theapricity
Nina Janković rođena je u Šapcu 20. aprila 1988. Pre dve godine diplomirala je glumu na FDU u Beogradu u klasi profesora Dragana Petrovića Peleta, koji joj je ujedno i najveći uzor u glumi. Ona je svoju glumačku karijeru započela još kao studentkinja u filmu „Montevideo, bog te video” a nakon toga usledile su uloge u serijama „Cvat lipe na Balkanu” , „Jagodići” , Pjevaj, brate” i „Budva na pjenu od mora”. Jankovićeva je dobitnica i MTV nagrade za najbolju glumicu 2012. godine, kao i Zlatne antene za najbolji glumački par – sa Gordanom Kičićem u seriji „Jagodići“.
Iako je slavu stekla veoma brzo, ne smatra da tu treba da stane i da samo uživa u svom dosadašnjem uspehu; naprotiv, ona ne prestaje da radi na sebi. Jankovićeva je za Univerzitetski odjek govorila o zahtevnoj ulozi koja je čeka u predstavi „Ana Karenjina” , o svojoj ljubavi prema pozorištu, klimavom položaju kulture u državi, ali i uticaju politike na kulturu.
Lik Ane Karenjine dosad je tumačila legendarna, kako su je nazvali, „glumica veka” Mira Stupica. Koliki je to, u stvari, izazov i postoji li doza straha od takve uloge?
– Kada je reč o predstavi, najveću odgovornost imam prema samoj sebi jer želim da na kraju procesa stvaranja lika, pre svih, ja budem zadovoljna. Pošto sam vrlo samokritična, to će možda biti i jedan od najtežih zadataka koji mi predstoji u narednim nedeljama.
Koliko ste vi u privatnom životu Ana Karenjina, a šta ste morali da nadogradite za svoju ulogu?
– Ne volim da se privatno poistovećujem s likovima koje tumačim, ali to me ne sprečava da proniknem u način razmišljanja i delovanja određenih karaktera, tipova ličnosti i sudbina. Zbog toga se i sve ozbiljnije uloge dugo i temeljno pripremaju.
Mislite li da se „Ana Karenjina” dešava i danas u Srbiji ili je ona, ipak, davno nestala zajedno sa konzervativnim društvom?
– Naravno da se dešava, u tome je i lepota svih kapitalnih književnih dela, kako svetskih, tako i naših klasika.
Godinama se priča o slaboj posećenosti pozorišta u Srbiji, posebno kad je reč o omladini. Koji problem je, prema vašem mišljenju, presudan i mislite li da bi se unošenjem novina, poput ove aktuelizacije klasika publika mogla vratiti u pozorište?
– Ljubav prema pozorištu je kultura koja se stiče u kući ili u školi, tako da bi ovim pitanjem trebalo da se pozabave obrazovne ustanove, pa da bar jednom mesečno organizuju odlaske u pozorište, a verujem da bi im mnogi ansambli izašli u susret.
Trenutno vodite jednu glumačku školu za decu pri Kulturnom centru „Čukarica”. Na koji način svojim učenicima objašnjavate važnost kulture i uopšte sponu kulture i pozorišta?
– Čim su se opredelili za školu glume, spona to jest važnost kulture i pozorišta im je jasna. Nadam se da će je kraj moje koleginice Nevene Ristić i mene još više zavoleti, a ukoliko imaju talenta i nastaviti time da se bave u životu. Sve u svemu, verujem da će bar uz školicu glume istinski zavoleti pozorište.
Koliko je kultura odgovornost političara, a koliko glumaca i publike?
– Na svima je jednaka odgovornost.
Da li biste nekad javno podržali neku političku partiju i kakav je vaš stav o mešanju ostalih profesija sa politikom?
– Da sam želela ozbiljnije da se bavim politikom, do sada bih to i uradila.
Da li ste ikada, tokom studija, brinuli da možda nećete biti prepoznati u svom poslu? Koji su bili vaši „recepti” za istrajnost u borbi?
– Svi mi tokom studija prolazimo kroz iste dileme i strahove, a najvažnije je da nas oni inspirišu, a ne uplaše. Nikada ne treba da se predate ako nešto zaista volite.
Mnogi su negativno komentarisali scenu Valerijinog skidanja u filmu „Montevideo, bog te video”. Kako da jedan glumac nađe granicu dobrog ukusa u takvim slučajevima, s obzirom na to da se danas skida zbog popularnosti, a ne zbog umetnosti?
– Ako je skidanje zarad nekog lika i uloge umereno, a ne preterano – podržavam, ako se tome pristupi profesionalno. Verovali ili ne, golotinja - kakva god bila - bude u drugom planu. Naravno da ima onih koji će to uvek pomenuti, ali nikada pred vama, jer su svesni da taj gest nije odredio dalji tok vaše karijere. Protivim se golotinji radi golotinje, ali uvek ću biti za to kada svim svojim profesionalnim iskustvom taj čin mogu da opravdam pri stvaranju određenog lika.
Vi ste dokaz da je moguće dobiti priliku „iz snova” uprkos lošem položaju glumačke profesije u Srbiji. Mislite li da ste se samo našli na pravom mestu u pravom trenutku ili verujete da je uspeh zagarantovan svima koji daju maksimum u svom poslu?
– Uspeh je kombinacija svih navedenih činilaca, ali ne zaboravite da je svaki uspeh prolazan i da nikada ne treba da prestanete da radite na sebi.
Ko vam je najveći uzor u srpskoj glumi i zašto?
– To je moj profesor sa klase Dragan Petrović Pele, koji nas je tokom studija na pravi način uveo u svet glume.
Planirate li da se, s vremenom, oprobate i u inostranom filmu?
– Ne opterećujem se time, ali ukoliko mi se ukaže neka lepa uloga, neću je propustiti.
Nema komentara