Pank-rok bend „Čovek bez sluha“ obeležiće u subotu 20 godina postojanja koncertom u novosadskom klubu „Quarter“. Pevač i gitarista ovog benda Miki Radojević za Univerzitetski odjek kaže da će ovo biti ozbiljan koncert kojim žele publici da odsviraju širi repertoar povodom jubileja.
foto: Miloš Marković Jaza
Kragujevački pank-rokeri do sada su izdali četiri albuma, nastupili su sa mnogim bendovima širom Srbije, na festivalima kao što su „Beer Fest“ i „Exit“, a u Novi Sad se vraćaju posle godinu dana i obećavaju odličnu atmosferu.
Za dva dana svirate ponovo u Novom Sadu. Kakva iskustva nosite iz ovog grada i sa kolikim zadovoljstvom dolazite ovde?
- Novi Sad volimo čak i kao turisti. Lep grad, biser Vojvodine, pun dobrih ljudi i iznad svega adresa mnogih naših kolega s kojima se godinama družimo i vrhunski sarađujemo. Ako govorimo o koncertima, uvek se lepo provedemo jer uvek budemo lepo dočekani. Tako će, siguran sam, biti i ovog puta.
Sa vama će svirati bendovi „Raskid13” i „Oružjem Protivu Otmičara”. Zašto ste se odlučili baš za te bendove?
- Iako su to naši dobri drugari i bendovi koje jako cenimo, ovoga puta to je bio izbor organizatora, a njima se ne valja mešati u posao. U svakom slučaju mislim da je žanrovski kombinacija više nego dobro spakovana. Pravi mali pop-pank festival sastavljen od 3 benda koji umeju da sviraju.
S obzirom na to da slavite 20 godina postojanja, i da ste dugo na sceni, koliko se ona iz vaše perspektive tokom godina menjala i kakvo je danas stanje?
- Menjala se stalno, samo nagore. Samo nizbrdo. Izgubio se medijski prostor za nas rokere, samim tim je i interesovanje za ovu vrstu muzike jako oslabilo kod publike. Klinci sve više vole lake note i banalne tekstove, a samo šaka bendova je ostala verna, pre svega sebi. Folkeri su pokrali kompletnu ikonografiju od nas, idu okolo i govore o rokenrolu, a mladi konzumenti muzike trče tamo gde je puno. Više ne znam kako da se obučem za svoj natup da ne bih izgledao kao Amadeus bend. I ja više volim štikle nego iskaljane starke, ali treba odvojiti svoj muzički kriterijum od životinjskih nagona i potreba.
foto: Dom omladine Beograd
Da li postoji neki mlad bend koji se po vašem mišljenju posebno izvdojio i za koji biste rekli da ima potencijal?
- Naravno da ih ima, ali izdvajati sad bilo koga bi mi bilo malo nezahvalno, ako me razumeš.
Kada se uzme u obzir da se u Srbiji prave vrednosti jako malo cene, i da je sve krenulo nekom nizvodnom putanjom, da li je moguće svirati i stvarati sa istom željom koja je postojala na samom početku?
- Moguće je, ali to je do samih autora i muzičara. Uvek imaš izbor. Ako ti se tu gde si ne sviđa i ako samo kukaš, onda okači gitaru o klin. Naravno, bilo bi super da je ovo Amerika i da posle dugogodišnjeg rada imaš i nekakvu finansijsku motivaciju, ali dobro, nije sve ni u parama.
Koliko je teško „uspeti“ kod nas kada je u pitanju ova vrsta muzike, i šta je to što vas održava i pomaže vam da ne izgubite volju za radom?
- Isključivo ljubav. Uzajamna drugarska ljubav, ljubav koju nama pruža publika i ljubav prema samoj muzici.
Šta bi mogao da izdvojiš kao nešto što je zaokružilo vašu karijeru?
- Ono kada smo svirali na Vembliju pred million i po ljudi (smeh). Šalim se naravno. Nema zaokruživanja, svaki trenutak je bio podjednako važan. Na ovo pitanje ću da ti odgovorim za nekih 10 godina, kada budemo otišli u penziju.
Pre nekoliko meseci ste izdali pesmu pod nazivom „Tyrion”. Da li se ti sam porediš sa ovim likom i misliš li da smo svi pomalo kao on?
- Svi smo mi pomalo Tirion, a ja ponajviše. (smeh)
Takođe imate i pesmu koja se zove „Ti samo misliš da me znaš”. Koliko često ljudi sude na osnovu prvog utiska, pa se onda zavaraju kad u stvari misle da nas znaju?
- Sve vreme. Mada nekad, nažalost taj prvi utisak može i da potraje, pa se ispostavi da si u nekog uložio previše dragocenog vremena.
Da li ove dve pesme predstavljaju najavu albuma u nekoj bliskoj budućnosti?
- Ne. Ovo je bio samo mali poklon za publiku. U duhu praznika koji se zove 20 godina benda.
Nema komentara