Marko Ristić više od decenije bavi se koncertnom fotografijom. Priča je počela naizgled slučajno, novinarskim radom na Radiju Obrenovac, zatim na televiziji MAG iz Obrenovca, sve do Nocturne magazina za koji je počeo da piše iz ljubavi prema muzici. Kako magazin gotovo uopšte nije bio profitabilan, za izveštavanje sa koncerata falio im je fotograf, a kako se Marko ranije bavio snimanjem, odlučio je da uskoči i fotka.
Međutim, izgleda da u Srbiji nije dovoljno biti dobar fotograf kako bi bio plaćen za to, već je potrebna dodatna borba – tačnije, borba za autorska prava – kako bi fotograf uspeo da naplati svoj trud i rad.
Kako si počeo da se baviš koncertnom fotografijom?
– Pozajmio sam fotoaparat, otišao na prvi koncert da fotkam i odlepio sam. Bukvalno sam odlepio. Od tada sam se najviše usmerio ka tome da napredujem kao koncertni fotograf. Zanimalo me je to, sve sam sam pokušavao da skontam kako funkcioniše.
Zvanični si fotograf benda Goblini. Kako je krenula saradnja sa njima?
– Počeo sam da radim sa bendom Goblini 2010. slučajno. Sa ekipom iz Obrenovca sam otišao na reunion da ih čujem, pozajmio sam fotoaparat da ih fotkam, a desilo se da sam bio jedan od retkih fotografa na koncertu i tada sam prvi put postavio svoje fotke na Fejsbuk, gde su one eksplodirale! Nakon buma tih fotki, zvao me je Golubović, koji je takođe bio oduševljen fotkama, i zvao me je da fotkam njihov sledeći koncert koji je bio u Beogradu. Na šta sam, naravno, pristao.
To je ujedno i početak tvoje karijere koncertnog fotografa?
– Saradnja sa Goblinima meni kao fotografu vrlo je značajna, jer sam zahvaljujući tom bendu uspeo da spoznam ono što je bitno za koncertnu fotografiju, a to je da prenesem atmosferu iz ugla trećeg lica, koje nije ni muzičar ni publika. Ja sam neko oko koje tu postoji i koje se trudi da uhvati momenat koji je bitan i jednima i drugima. Imao sam milion i jednu ludu situaciju kao fotograf, jednom prilikom, stajao sam usred šutke i fotkao. Ljudi se vitlaju oko mene, ja sam u sredini, sa opremom od više hiljada evra vrednosti, niko me ne dira, a ja fotografišem i bend, i ljude u šutki i čitavu atmosferu. I to su neki momenti gde sam se zaljubio u koncertnu fotografiju. Uvek sam se trudio da napravim fotografije koje ne možeš da vidiš bilo gde drugde.
Nakon što su tvoje fotografije mnogi počeli da preuzimaju sa društvenih mreža i da ih objavljuju bez tvoje dozvole, počeo si da podnosiš tužbe?
– U jednom trenutku sam ostao sa 20 dinara u džepu, nisam imao ni za kiflu. Tada sam shvatio da je jedini način da zarađujem novac – da fotkam. Probudio sam se jedno jutro i shvatio da ljudi kače moje fotke na sve strane, svi znaju da ja fotkam, ali ja nemam ništa od toga. Ne mogu ja da dođem u pekaru i da tražim kiflu jer imam toliko i toliko lajkova na mojim fotkama. E, tu sam ja odlučio da odem kod advokata i da počnem da naplaćujem svoj rad, i u startu pokrenuo 10 tužbi.
Protiv koga su podnete tužbe?
– To su tužbe na pravna lica, za bespravno korišćenje mojih fotografija, jer ja kada vidim da je moju fotku preuzeo neki sajt gde vidim reklame, odnosno koji je profitabilan, koji privređuje tako što pravi članke i sadržaj, a to rade između ostalog sa mojom fotografijom, onda pokrećem tužbe.
Do sada si dobio desetak tužbi, a pre nekoliko dana, potvrđena je prvostepena presuda za korišćenje tvoje fotografije u svrhe promocije Šabačkog letnjeg festivala (ŠLF).
– Jako sam se nervirao u tom nekom periodu tužbi, ali sam shvatio da ne treba da se nerviram, jer ja sada naplaćujem svoj rad, naplaćujem fotke mnogo više nego što bi ih inicijalno naplaćivao. Kako u inostranstvu nema toga da neko bespravno preuzme tvoje fotografije i kako su bendovi sa zapada, gde je kultura autorskih prava razvijena, tražili da otkupe moje fotografije. U poslednje vreme drugi ljudi mi jave gde su naišli moje fotke, jer znaju da se ja ne libim da podnesem tužbu ako vidim da neko bespravno koristi fotografije. Postoje fotografije za koje sam plaćen i ja se kasnije ne cimam. Takođe, apsolutno nikoga nisam tužio za fotke koje su mi plaćene. Odem da odradim posao za koji sam plaćen i to je to.
Neretko se dešava da te ljudi cimaju i pitaju da li smeju da kače tvoje fotke na kojima su oni na svoje Fejsbuk profile. Kako određuješ kome ćeš naplatiti fotografiju?
– Ljudima koji hoće da koriste moje fotke za Fesjbuk dajem da ih besplatno koriste. Ali koncerte i festivale ne fotkam za dž, jer ako su na koncertu plaćeni i bend i obezbeđenje i tonac i lajter i šanker i svi ostali, a ja kao fotograf da ne budem plaćen, e pa neću, u tom slučaju ne vadim foto-aparat.
Šta je tvoje, a šta je njihovo?
– Ja polazim od toga da, ako ja nikome nisam prodao moje fotke, one su moje, iako se nalaze na sajtu za koji pišem, te fotke su moje dok ih ja ne prodam. I kada vidim da je neko bespravno preuzeo moje fotke, ja samo pošaljem link mom advokatu i on to dalje sređuje, i ja sa tim nemam ništa. Kada sam ušao u čitavu priču oko tužbi, ljudi su mi govorili da me niko više neće zvati da fotkam, da ću propasti i tako dalje... Međutim, desilo se upravo suprotno, ja nikad nisam bio angažovaniji. Angažovan sam kao fotograf na nekoliko festivala, kao zvanični fotograf nekoliko bendova, a takođe sam uspeo i da organizujem nekoliko izložbi svojih fotografija.
Zašto su autorska prava bauk u javnosti?
– Autorsko pravo ne može da se otuđi, a najveći problem je što ljudi ne znaju kako da se ponašaju sa tim. Ja sam bio prinuđen da krenem da tužim ljude za nešto što sam radio, jer nisu hteli da mi plate za eksploataciju mog rada. Nažalost, druge kolege nisu toliko osvešćene, mogu slobodno da kažem da sam ja pionir u jurenju autorskih prava, što se tiče koncertnih fotografa. Ja nisam srećan što moram da tužim neki festival ili medij, jer bih za mnogo manje para radio neki festival ili za mnogo manje para prodao te fotke nego što sam dobio presudom, ali, eto, ljudi prosto ne žele da plate. Pritom, ako ja dobijem tužbu i ako me oni isplate, ja sam i dalje vlasnik tih fotografija, oni i dalje nemaju prava na tu fotku. Ljudi ne žele inicijalno da plate te fotografije koje mogu legalno da koriste bez da ih boli glava da li će neko da ih tuži ili ne. Postoji cenovnik Udruženja likovnih umetnika koji se koristi kao reper za određivanje cena fotografije za korišćenje na određen vremenski period, za otkupljivanje u potpunosti i tako dalje.
Kada su bile poplave u tvom rodnom gradu Obrenovcu, snimio si video-materijal koji su mediji emitovali bez tvoje dozvole?
– Mislim da sam ja prvi u Srbiji koji nekoga tuži za autorska prava nad video materijalom. Kad su se desile poplave, skontao sam da će nam trebati snimci. Potrošio sam sve baterije koje sam imao, snimio video-materijal koji sam nudio različitim TV stanicama, ali niko nije hteo da otkupi te snimke jer „nije bilo dovoljno drame“. Na kraju sam sam montirao te snimke i objavio na svom Youtube kanalu. I to su bili jedini snimci koji se nisu tresli, vodio sam računa o kadrovima i tako dalje. Godinu dana nakon poplave N1 je pravio dokumentarac o Obrenovcu, koristili su moje snimke i stavili su izvor: Youtube. Kontaktirao sam mog advokata, on ih je zvao, gde su oni nakon toga skinuli tu verziju i postavili novu. Pokušali smo da se nagodimo, ali su oni nudili neke smešne cifre na koje nisam hteo da pristanem. Uzeli su taj materijal koji sam ja izmontirao, što je meni bilo potpuno bezveze, jer na kraju nisu stavili ni moje ime tu, već su napisali Youtube. Ja bih baš voleo da upoznam tog snimatelja koji se zove Youtube.
Pored uspešne borbe za autorska prava, organizovao si i nekoliko izložbi u Novom Sadu, Beogradu, Obrenovcu, a postoji i ideja da sledeća izložba bude u Nišu. Na izložbama koje organizuješ sviraju i bendovi?
– Sada planiram, ukoliko budem imao materijala, da napravim izložbu gde bih kroz moje fotografije prikazao muzičare van bine, jer ja imam pristup nečemu što mnogo ljudi nema priliku da vidi. Imam gomilu fotografija koje nikada nisam objavio, čuvam ih ljubomorno i čekam da ih sakupim dovoljno za izložbu. Nadam se da ću uspeti u tome do kraja ove godine.
Nema komentara