Jedna je od najboljih glumica srednje generacije čije pozorišne i filmske kreacije nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Na dve i po decenije dugačkom umetničkom putu, koračajući hrabro i sa osobenim stilom, našla se u cipelama mnoštva različitih dramskih likova za koje je dobila značajna priznanja, a u novembru prošle godine uručena joj je i jedna od najprestižnijih nagrada – esnafsko priznanje za životno delo „Dobričin prsten“.
foto: Lorjana Lučić
Ima status slobodne umetnice i predavača na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde nesebično prenosi znanje studentima glume. Za Univerzitetski odjek Jasna Đuričić govori o tome gde se danas pozorište zaglavilo, šta znači biti nezavistan umetnik i o borbama koje vodi sa svojim studentima.
S obzirom da je „Dobričin prsten“ velika nagrada za sveukupan glumački rad, ne za određenu ulogu, ona nosi određenu težinu, da li je ona na vas uticala drugačije od ostalih?
Suštinski se ništa nije promenilo, nastavljam po starom. Nije mi ništa novo donela nagrada, ali me je možda ubedila da treba da nastavim s ovim poslom. Često imam dileme o tome da li ovo ima smisla, vredi li nastavljati i kome je kultura uopšte potrebna. Nagrada me obavezuje da više ne smem da imam tu vrstu razmišljanja. Inače, što se tiče nekakvih mojih razmišljana o umetnosti i načinu na koji treba da se bavim ovim poslom ostalo je isto. Ono što najviše želim su projekti koji su provokativni i koji pomeraju nešto unutar mene, a samim tim i unutar gledaoca. Ispitivanje te razmene između glumca i gledaoca na još prirodniji i intenzivniji način. Dati još prostora gledaocu, a smanjiti uticaj glumca, to je nešto što me opseda i čime bih volela da se bavim. Takođe, što više poslova van istitucija, jer mislim da su one u jako lošem položaju, a to što dobijamo iz njih je okoštalo i dosadno.
Na dodeli nagrada pročitali ste neuobičajno dug spisak od 400 imena kojima se zahvaljujte. Kako se takva ideja razvila?
To govori o tome šta meni ljudi znače, šta je podrazumevam pod tom nagradom i da to nije samo moje. Smatram da je da sam ja samo karika u lancu koji se nizao pre mene i nastaviće da se niže posle mene. Od trenutka kada se rodiš tvoj život čine ljudi, a kad govorimo o jednoj karijeri kao što je moja onda tu ima mnogo ljudi, od najlepših do manje lepih i ružnih, ali to sve čini moju karijeru i život. Kad sam pripremala spisak, on se danima samo produžavao i produžavao. Krenula sam s najboljima i najvećima, ali onda sam shvatila da u mom svetu nema samo najvećih, nego i malih i srednjih i da sam apsolutno od svih nešto naučila.
Nacionalni savet za kulturu je u ovogodišenjem izveštaju napisao kako kulturu ne čine strategija i politika države, već entuzijazam i energija pojedinca, a pozorište su ocenili kao u posebno lošem položaju.
Upavo tako, to bi morala da bude sistemska stvar. Država bi morala da brine o tim stvarima, međutim poslednjih godina si prepušten sam sebi, sve stoji na pojednicu i pojedinačnim ishodima. A kad je tako, vrlo brzo se i završava, svaki posao nestane negde u moru besmisla. Nekakve velike odluke od strane države mogla bi se doneti u odnosu na kulturu.
Vi ste pre više od decenije izašli upravo iz jedne institucije, iz SNP-a, da li je to bilo zbog toga što ste želeli drugačije uloge?
Da, upravo zbog toga, a i ti uživaš u slobodi. Ali, ta sloboda ima i cenu koju trenutno plaćamo. Dešava se to da su se sve institucije maksimalno zatvorile oslanjajući se na svoje snage, a sve pod izgovorom da nema novca za „spoljne saradnike“. Nije prvi put da smo, mi slobodnjaci, to doživeli – naiđu sušni periodi. Mislim da to ne bi smelo da se događa, jer istovremeno to koliko ima para troši se na pogrešnu stvar ne samo u okviru pozorišta, nego i filma, kao i u okviru ostalih umetničkih oblasti. Događaju se ti konkursi koji na jednake delove dele novac i tako isto dobijaju ljudi koji su napravili velike stvari u ovom poslu, kao i ljudi koji ništa nisu napravili i ljudi koji su već bezbroj puta napravili jako loše projekte. Smatram da, ako novca ima malo, onda taj novac treba da dobijaju najbolji. Ali to se ne događa.
Iz predstave Lepotica Linejna
Kultura je pala u drugi plan, a pozorište, koje bi trebalo da bude mesto slobode izraza i inovacija, više to nije. Zbog čega je došlo do toga ?
Po meni je to loše organizovan novac. Štedi se tamo gde ne bi trebalo da se štedi, a moraš da znaš od čega uzimaš. Ja sam za to da se naprave dve stvari za čitavu godinu, ali dve stvari koje će odjeknuti i koje će u svakom smislu angažovati i biće nekakvi veliki događaji. A ovako vi imate bezbroj premijera, ali se to ne ostavlja traga ni na gledaoca ni na ljude koji učestvuju, možda se samo stvara privid da se nešto dešava. Ja, sa strane gledajući, vidim da to nema nikakvog odjeka. I onda često čuješ: pozorište je dosadno, neću više da idem u pozorište. I uglavnom jeste dosadno.
Mislite li da u pozorištu postoji strah od promena?
Da, u pozorištu kao i u čitavom društvu postoji strah od promena i zato se i dalje radi onako kako se radilo pre dosta godina i stalno se poteže za starim načinom poslovanja. Ne žele ljudi da rizikuju i to je pogubno, jer svi znamo da ako ne rizikuješ – ne dobijaš. Ono što je najgore je što se to robovanje strahu prenosi na mlade ljude, što je potpuno dijametralno suprotno mladosti. Jer mladi ljudi samo preuzimaju modele.
S obzirom da predajete na Akademiji, da li ste primetili to kod vaših studenata?
Ja se s tim borim stalno, to je najveća borba s mladim čovekom - naučiti ga da pita, da bude bezobrazan, ali bezobrazan u najlepšem smislu te reči. Da veruje u sebe, da veruje u svoje ideje i razmišljanja. Na fakultet dolaze mladi ljudi koji moraju to da nauče jer im niko ranije to nije pomenuo, nego sve nekako teče po inerciji u osnovnim i srednjim školama.To su specifične stvari u odnosu na umetnost, jer ti ako ne obaviš te nekakve suštinske stvari sa sobom ne možeš da se baviš glumom. Moraš prvo da dođeš do sebe i da shvatiš šta si i gde si, da bi mogao da tumačiš druge ljude i tuđe sudbine. Mislim da kad čovek radi jedan posao mora da uloži sebe.
Važite za glumicu koja izuzetno puno unosi u svoje uloge. Neki od likova koje ste igrali su žene sa izuzetno teškim sudbinama. Na koji način su te uloge uticale na vas?
Ja sam strašno mnogo dobila od svih tih žena, jer baveći se njihovim životima i sudbinama stavljen si u situaciju da razmišljaš šta bi bilo kad bi bilo. I samim tim automatski razvijaš empatiju i širiš sebe. Širiš svoje vidike, pogled na svet, pogled na ljude i jako ti je jasno da stvari nisu crno bele, da svet nije crno-beo, da su ljudi - ljudi i ne smeš da sudiš, jer i tamo gde je najcrnje postoji nešto zlatno. Izuzetno sam zahvalna zbog toga.
Nema komentara