Dragan Jovićević kulturom se bavi već skoro dvadeset godina kao novinar, urednik, pisac, filmski kritičar i scenarista. Urednik je rubrike kultura u NIN-u i već godinama angažovan u organizaciji FEST-a.
foto: fest.rs
Jedan je od onih koji su 2006. godine pokrenuli i nastavljaju da sa ljubavlju gaje Festival srpskog filma fantastike. Krajem 2014, zajedno sa novinarom i direktorom Festivala Jovanom Ristićem, izdao je knjigu ,,Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike“ kao inicijativu da se sačuva bogato višedecenijsko nasleđe srpske kinematografije.
Otkud ideja za ovakvu knjigu?
- Ideja za knjigu je nastala pre četiri godine, dakle 2009. kada Festival srpskog filma fantastike nije održan zbog nedostatka sredstava. Jovan Ristić i ja smo želeli da uradimo nešto što bi bilo u skladu sa našim mogućnostima. Ali kako se situacija promenila, i knjiga je postala mnogo ambicioznija. Najviše vremena nam je trebalo da prikupimo građu, aktivno smo pisali možda poslednjih godinu dana. Ono kakva je knjiga sada zaista je prevazišlo prvobitne planove, jer je ona u to vreme bila zamišljena kao jedna brošurica.
Koliko je istraživanja istorije bilo potrebno za pronalaženje svih bitnih podataka i fotografija?
- Trebalo je mnogo kopanja po kinoteci, doduše, mi smo se podelili pa je taj posao radio moj koautor Jovan. Ja sam radio period od poslednjih 20 godina. Zapravo, sve ono što je Festival predstavio. Ispostavilo se da je 2014. godine bilo tačno 90 godina od pojave prvog motiva fantastike u jugoslovenskom filmu. Prvi motiv našao se u kratkom nemom filmu Ernesta Bošnjaka ,,Faun” iz 1924. godine. A taj ciklus se završio prošle godine sa filmom ,,Peti leptir”, našim prvim 3D filmom koji uvlači priču u sasvim novu dimenziju. Tako smo zaokružili 90 godina, pa je to bio odličan povod da knjiga bude objavljena baš tada. Promovišemo je sada zato što je stigla krajem prošle godine. Svašta smo našli dok smo kopali i tražili informacije. Postoji 250 filmova koji imaju fantastične motive. Mislim da se time stvorio jedan idiom, ako tako smem da kažem, nešto što je specifično za srpski film a to su fantastični elementi. Mislim da to ni u jednoj kinematografiji ne postoji u tolikom zbiru koliko u Srbiji. Kad kažem Srbija, mislim to u najširem kontekstu: od nekadašnje FNRJ, pa SFRJ, pa SRJ, pa Srbija i Crna Gora i na kraju Republika Srbija.
S obzirom na to da je knjiga mnogo drugačija od početne ideje, šta je ono što sada od nje očekujete?
- Očekujem mnogo zato što je jedan veliki tim radio na ovoj knjizi. Ne mislim tu samo na Jovana i mene, iako mi jesmo tu ključni akteri. Međutim, nama su pomagali autori fantastike od kojih su mnogi čak i izgubili svoje radove pa su ovo videli kao dobru priliku da njihovi filmovi uopšte budu sačuvani jer bi inače bili zaboravljeni. Zato se knjiga i zove ,,Izgubljeni svetovi srpske fantastike”. Radio je i tim prevodilaca, njih troje, koji su se potrudili da knjiga bude što bolje oblikovana i predstavljena. Ovo je vrlo specifično polje pa je Filmski centar Srbije kao izdavač to shvatio kao priliku da se tako nešto promoviše u inostranstvu. Tako da će knjiga prvo biti predstavljena na filmskom festivalu u Kanu, na njihovom štandu. Isto tako, vrlo često su naši izdavači dobijali pitanje ima li negde prevoda knjige o srpskom filmu. Konačno, knjiga sadrži oko 400 fotografija. A moram da spomenem i Nebojšu Pilipovića Pila koji je radio dizajn korica kao jedan savršen predznak. Ta perforacija filmske trake koja se raspada u fantastične motive i mitove o kojima mi upravo pišemo u knjizi savršeno zaokružuje priču o tih 250 filmova i tome kako smo ih Jovan i ja videli.
Vi se u svojoj karijeri pretežno bavite fantastikom. Po čemu je ona toliko fantastična pa je zaokupila vašu pažnju?
- Ja sem ove knjige imam još jednu knjigu koja uskoro izlazi, u pitanju je fantastičan roman ,,Poslednja kap“. Fantastikom se bavim jer mi živimo u svetu fantastike. Srbija je žanr po sebi. Sve što nas okružuje u domenu je jedne, da ne kažem naučne fantastike, ali fantastike u najširem kontekstu. I upravo je bilo zanimljivo, dok sam tražio filmove mladih autora, shvatio sam da svi oni imaju uporište u realizmu u kome živimo. Imaju zapravo oslonac u društvenim, političkim i ekonomskim problemima koji nas tište, a oni to vide kroz jednu fantastičnu prizmu. I mislim da je fantastika kao žanr ovde potcenjena a da je ima u neverovatnoj količini samo što ljudi toga nisu svesni. Zato sam hteo da stavim akcenat na to, pa smo Jovan i ja zaista želeli da pošaljemo poruku: ,,Ljudi, budite svesni, fantastika u Srbiji postoji u ogromnoj količini i nekada se nađe i tamo gde joj se najmanje nadamo“. Knjiga upravo i ukazuje na sve te fantastične elemente, pre svega u filmu, ali kad bismo krenuli, videli biste da je slično i u književnosti, umetnosti, slikarstvu...
Da li fantastika u Srbiji ima publiku?
- U Americi postoji sistem koji gaji fantastiku i svake godine imate superherojske filmove, komercijalne horor filmove, komercijalne naučno-fantastične filmove i prosto postoji sistem gde ti filmovi dolaze do one najšire publike. Kod nas toga nema. Kod nas je ovaj žanr još iz onog socijalističkog sistema ostao skrajnut. Smatralo se da je to zabava za raju, da to ne treba promovisati niti u to ulagati. Međutim, interesantno je to što se fantastika uvek nekako probijala. Nalazila je svoj put i do filmova i do publike. Tako da mislim da će fantastike uvek biti. Pitanje je samo koliko će biti ,,mejnstrim“. Ono što smo mi hteli jeste da naglasimo da je tretiramo upravo kao deo ,,mejnstrima“. Izuzev partizanskih filmova, u jugoslovenskoj kinematografiji ne postoji ništa što je tako dominantno kao što je fantastika samo što šira publika nije toliko svesna.
Ova knjiga može biti shvaćena kao organizovani napor da se očuva deo kulture našeg naroda. Koliko takvih inicijativa uopšte ima u ovoj oblasti?
- U oblasti filma, nažalost, ima ih vrlo malo, ali to je zato što je naša kinematografija u lošem stanju. Pritom mislim na generalno stanje: počev od zakona o kinematografiji pa do plasmana filmova i njihovih tretmana u bioskopima. Imali smo slučajeve da filmovi koji su dobili nagradu na FEST-u, kao što je, na primer, „Travelator“, uopšte nisu imali dobru recepciju u bioskopima. Pošto se i inače bavim kulturom, vrlo sam blagonaklon svakoj inicijativi da se nešto promoviše i sačuva. Ali koliko god mi to radili i pokretali, sve se svodi na jednu vrlo specifičnu publiku koja to voli. Problem je zapravo mnogo dublji jer se tiče države koja kulturu načelno stavlja na poslednje mesto, a kamoli film, a kamoli fantastiku. Zato ja lično mislim da je svaka inicijativa u ovako specifičnoj oblasti dobrodošla.
Svakoga dana slušamo o tome kako bioskopi u Srbiji propadaju. S druge strane, većina ljudi mesec završi sa minusom u novčaniku pa im ovakav vid zabave nije ni na kraj pameti. Postoji li neko rešenje za ovu situaciju bez većeg učešća države?
- Ja i ne znam da se država mnogo angažovala na tom polju. Činjenica je da država ima mnogo veće probleme nego što je film, pa dok to dođe na red... Mi smo, recimo, godinama usvajali zakon o kinematografiji, a bez jednog sistema i nečega što se zove kinematografija vi ne možete ništa da pravite. Bez jakih stubova. A i kad imate zakon, pitanje je koliko ga se ljudi pridržavaju. Tako da je zapravo problem sistemski, nije samo problem lične inicijative. Sva sreća pa postoje ljudi koji se bore. Ja sam recimo oduševljen time šta je urađeno sa bioskopom ,,Zvezda“ i voleo bih da ima više takvih inicijativa u toku godine. Mislim da bi to na malo radikalniji način skrenulo pažnju ne samo na probleme u kulturi već i na zasebne oblasti kao što su film, muzika, književnost, likovna scena itd.
Da li posećenost FEST-a možemo uzeti kao kriterijum za procenu stanja u kulturi/filmu u našoj zemlji? I šta bismo iz tog pokazatelja mogli da zaključimo?
- Teško da bilo šta možemo uzeti kao kriterijum procene stanja u kulturi. Ali ako bismo upravo prodate karte za FEST uzeli za primer, onda je stanje još više poražavajuće nego što je ikada bilo. Jer ove godine primetno je manje publike bilo no ranijih godina, iako je program bio daleko bolji, možda čak i najbolji u poslednjih desetak godina, a kvalitet samog događaja više nego očigledan. To što je bilo manje publike, zapravo je dokaz koliko ova sredina još nije spremna za inicijativu, drugačije mišljenje, nove ideje. Jer ovogodišnji FEST je upravo to bio. Ali problem sa stanjem u kulturi je dubok i ukorenjen, a FEST je bio pokušaj da se ljudi trgnu iz letargije, što nisu učinili. Barem ne u onoj meri u kojoj bi neko to očekivao. To, naravno, ne znači da kulturni radnici treba da pokleknu i prepuste se pukoj komercijali samo da bi ljudi dolazili na festival. Baš naprotiv! Negovanje publike i njeno kulturno uzdizanje su dug i naporan proces, koji se, praktično, nikad ne završava do kraja.
U moru tabloida i banalnih tema, NIN je jedan od retkih medija koji se još uvek bave društvom na analitički način. Koji su najveći izazovi sa kojima se susreće jedan urednik ovog nedeljnika?
- Najveći izazov jeste obraditi temu na pravi, originalni način. Danas je sve postalo instant, misli se da brza, kratka i štura informacija jedino prolaze kod široke publike što, naravno, nije tačno i NIN upravo to dokazuje. Kao jedan od najstarijih nedeljnika u svetu, NIN je uspeo da se odupre diktatu vremena i da zadrži klasičnu školu pripovedanja, storytelling-a, koja je u nekom modernom ključu našla potpuno nov izraz. Naravno, pitanje je koliko će se to održati u godinama koje slede, ne zbog diktata tržišta, već zbog napretka tehnologija. Ja se ipak uvek utešim rečima Umberta Eka, koji kaže da će u novom vremenu jedino preživeti točak i papir. Stoga smatram da će NIN još jednako dugo držati visok standard odbira i obrade aktuelnih i ,,vrućih“ tema, bez banalizovanja i podilaženja bilo kome.
Vi ste odlučili da vaša profesija bude kultura. Kako je baviti se ovim poslom u Srbiji?
- Shvatio sam da ja volim kulturu i taj umetnički duh je uvek radio u meni. Ja ne mogu da se bavim estradom i ne mogu da je doživljavam na neki površan način. Svestan sam da se obraćam vrlo specifičnoj i maloj publici, ali isto tako osećam odgovornost da to radim dok ta publika postoji.
Nema komentara