Nakon velikog uspeha i brojnih nagrada Urbanove „Neoplante” u Novosadskom pozorištu počela je sa izvođenjem njegova nova predstava „Ban Bank”, rađena po delu Jožefa Katone iz 1819. godine. Reč je o delu iz mađarske nacionalne književnosti, koje je posle toliko godina i dalje aktuelno.
foto: bgedtculture.com
Ova dinamična drama napisana je još pred reformu jezika u 19. veku, a dramaturškinja Kata Đarmati je delo prevela na moderniji mađarski jezik koji se, po rečima Andraša Urbana, mnogo lakše prati i razume. „Od originalnih 170 strana ostavili smo 30-ak kao suštinu komada. Sveli smo tekst na samu radnju i akciju, ostavljajući delove teksta u originalnoj dužini po principu političnosti - delove koji su imali određeni politički ili aktuelni sadržaj smo zadržali“, kaže reditelj predstave „Ban Bank“.
Koja je najveća razlika između Katoninog dela i predstave koju ste režirali?
Da li postoji uopšte neka razlika, da li je to neki zahtev, u smislu da se predstava mora razlikovati od književnog dela? Zanimljivo je pitanje. Svakako ima razlike, no to je retko kad cilj. Možda je poenta više u tome u kojoj meri se ovaj naš ban Bank razlikuje od uobičajenih izvedbi, konvencionalnih postavki, koji se u stvari baziraju na određenim klišeima, na onim naslagama koja su se s vremenom nataložila na određeno književno delo, pa se dela predstavljaju kao takva. Bitno je pročitati komad bez svih tih dodatnih vrednovanja i gluposti. Takav je slučaj uglavnom sa svim onim delima koja su iz nekog razloga postala ikone nacionalne tradicionalne kulture, pa ćete se naći u situaciji da se u stvari od vas očekuje da postavljanje nekog komada u stvari ne bude ni o čemu, kao da su velika dela određenih nacionalnih kultura postala ono što jesu zbog toga što su beznačajna. Smatram da se polemika ili diskurs vodi sa samim sardžajem prvo, a ne sa snobovskim imidžom jednog dela. No taj dodatni sloj značenja koji određeni komad dobije s vremenom svakako dobro posluži kao podloga provokativnosti.
Kako vi doživljavate bana Banka, a kako Banka kao običnog čoveka bez titule?
Ne pravim razliku unutar dramskog lika, to me ne provocira posebno. Mene zanima dešavanje i značenje ili konkretnost određenog dešavanja u pozorištu. Bank je lik koji svakako vodi svoju moralnu bitku unutar sebe, kao i sa samim društvom. Prilično je svojstvena mađarskoj istorijskoj literaturi ta dilema i samožrtvovanje u vidu društveno-državnih konteksta, vernost određenom sistemu, čak i žrtvovanje onog ličnog, najdražeg, a sve to još i u znaku slobode, ako vam se više dopada, u znaku nacionalne slobode.
Katona nije doživeo izvođenje ovog dela zbog cenzure. Danas nemate taj problem u meri u kojoj je nekada postojao. Međutim, da li osećate da možete da doprinesete pozitivnim promenama u društvu isto onoliko koliko bi doprinelo da se u Katonino vreme ova predstava izvodila?
Vrlo je optimistično reći da danas nemamo problem cenzure samo zbog toga jer imamo određenu mentalnu sliku o cenzuri i o mehanizmima cenzure na jedan način, kako smo to učili unutar istorijskog konteksta. Naravno, lice i mehanizmi cenzure su se promenili, no ne bi rekao da to ne postoji. Ako zakon ne poznaje cenzuru, to još ne znači da ga nema. Pogledajte koliko ljudi se bavi time šta može da kaže i šta ne može, i šta je prikladno reći, šta nije, šta će ga dovesti do neke dobiti, šta će ga izbaciti iz blizine vatre... Mislim da načini cenzure dakako postoje.
Mislim da pozorište može da doprinosi određenim promenama, čak i ako to nisu grandiozne, spektakularne promene. Ali ne idemo u pozorište samo da se promenimo, ili da promenimo svet. Idemo tamo da se zabavljamo, a to je nešto drugo. Da, nekim ljudima baš te promene, baš taj uticaj pozorišta, čini neku zabavu. Misliti nije bolest, nego je dar.
„Domovina mi je tamo gde mi je interes“, rečenica je iz Katoninog dela. Izgleda da su sve političke intrige iste, političke rasprave deluju kao ulične svađe, kako ste i prikazali ovom predstavom. Ima li po vama morala u politici?
Politika se artikuliše oko moći i uticaja, a ne oko morala ili dobrobiti zajednice. Mi živimo u vremenima kada se društvo raspodeljuje na osnovu političke moći, a ne na osnovu humanih ciljeva. Na određenim funkcijama imate dobre političke kadrove, a ne stručnjake ili predane ljude za određeni problem. Politika po svojoj logici ne dejtstvuje da bi ostvarila bolji život, zato i ne dozvoljava slobodno, kreativno razmišljanje. Jer ne zna šta s tim. Slobodno razmišljanje nije glasanje po nalogu niti slepo praćenje istrukcija onih ljudi koji se mnogo manje razumeju za određeni segment društva ili kulture nego vi sami. Politika se stalno postavlja kao predstavnik višeg interesa, i u to ime vrlo rado vas žrtvuje po potrebi. Ljudska sudbina, ljudski život na kraju krajeva, prilično malo vredi u političkom kontekstu. Vaš glas je to što može da im dobro dođe. Politička borba jedva poznaje onaj moral koji recimo filozofska, društvena ili kulturna stvarnost propagira kao osnovno ljudsko pravo, ili kao osnovnu ljudsku karakteristiku. Na putu dok se stiže do određene moći, prvobitne vrednosti odavno se pretvore u nešto drugo što već nema veze sa onim od čega je sve počelo. Interes je velika stvar, vidite preletače unutar partijskih borbi, vidite da je vrlo moguće da narodu plasirate suprotne političke ciljeve u veoma kratkom vremenu, a zatim da se sve prašta na liniji interesa. Pa to baš i nije neka domovina.
Kako je predstava „Ban Bank“ nacionalnog karaktera, verujem da je ekipa koja je radila na predstavi osetila poseban žar i želju da publici prenese ljubav prema domovini?
Vrlo je specifično razmatrati pojam domovine u današnjem vremenu. Tome svakako daje poseban pogled i to što je reč o manjinskoj kulturi. Ja se, kao autor ili reditelj, vrlo rado bavim raznim mišljenjima ljudi koji čine ekipu određenog projekta, no ne bavim se ličnim stavovima ili željama. Pozorište ne služi ni za moje, ni za stavove drugih ili za izlaganje tih stavova, mišljenja. Ako se to dovede na drugi stepen, kao sociološka ili društvena istina, to je već nešto drugo. Živimo u vremenima kada je sama kriza identiteta demode, a rešenje za taj priblem nismo našli. Mislim da i ekipa koja je radila na predstavi i ja volimo svoju domovinu, ali kako se to artikuliše - to je nešto drugo. Mi i dalje radimo i stvaramo na ovim prostorima, to valjda nešto znači, ali naglašavam: predstava je igra, a ne manifest ljudi koji to igraju. „Ban Bank” izvodi ekipa profesionalnih glumaca koji scenu ne koriste za sopstvene političke ideje, niti za to postoji mogućnost. Glumac igra i stvara specifičnu umetnost na sceni u određenom kontekstu - to je njegov zadatak.
foto: dnevnik.rs
Kakav je vaš stav o ispoljavanju nacionalizma u Vojvodini i da li je to nužno negativna pojava?
Svaki nacionalizam mi ide na živce, ako smo iskreni. Povremeno moje izjašnjavanje o nečemu, čak i o identitetu, ima svoj smisao ili značaj u mom protestu prema nečemu. Pojava nacionalizma, čak i onda kada odbacimo sve vidove istog, ipak su različiti. Nije isti nacionalizam i razlog nacionalizma većinske nacije ili manjinskih entiteta. Nije isti onaj koji zauzima prostor ili teritoriju ili onaj koji se brani. To, naravno, važi i obrnuto. Nije isto ako namećete nešto ljudima, ili se borite protiv toga da vam se nešto nameće. Zašto opraštamo jednom nacionalizmu, a drugi doživljavamo kao negativn? Zašto nemamo maltene nikakvu nadnacionalnu opciju? Zašto smo svedoci toga da svaki segment društva ipak poklekne nacionalističkim htenjima vrednostima, pod izgovorom da je to za dobrobit nacije? No svaki nacionaliozam je spreman da vas žrtvuje, a vi ste kao čovek najmanje bitni u tome. Valjda unutar društva zajedno žive građani, a ne pripadnici iste nacije, ali treba shvatiti da je svaki entitet samo jedan od entiteta, bez obzira na to da li je najveći ili najmanji. To znači da je i većinska populacija samo jedan segment društva, nije sa velikim slovima. A glupo je razlikovati se samo na osnovu jezika, rase i drugog. Valjda su ljudske vrednosti nešto drugo.
Na samom kraju predstave „Ban Bank“ glumci izvode eksperiment. Naime, publika treba da izađe iz sale u trenutku kada glumac navede razlog zbog kog bi neko napustio svoju zemlju. Šta ste hteli da postignete ovim eksperimentom?
To po meni nije nikakav eksperiment, nego je to igra. Publika ne mora da napusti salu, samo može da učestvuje u toj igri, ako to želi. Ako ne, može normalno da prati dešavanje sa svojih mesta ili da reaguje na svoj način. Nekima je to zauzimanje stava, nekima samo iskreni pogled u sebe i razmišljanje o nečemu, što mu svakako dolazi u glavu povremeno, ili svakog jutra. Svi bismo mi voleli da živimo bolja vremena i to bismo najviše voleli da činimo na onim prostorima gde smo se rodili. Pretpostavljam. Ako ste bili deo scene, sumnjam da je ostalo neke sumnje u vama, pa niste znali zašto ta scena postoji, ili šta poručuje. Mi svakako živimo u zemlji koju dnevno napušta prilično veliki broj stanovnika. A oni ne odlaze zato što su izdajnici, ili zato što im je dosadno. Valjda imaju ozbiljan razlog za to. Meni je interesantno i lepo u toj sceni, da glumac nabraja takve stvari kao moguće negativne fantazije, koji su se maltene sve već odigravale, koje smo već nekako preživeli, pa smo ostali, jel? Stvarali pozorište, živeli dalje.
Na kom pitanju biste vi izašli?
Ja sam više puta i na generalnoj probi i na premijeri prilično jasno i demonstrativno izašao kada se spominje prestanak evropskih integracija. No, ja sam proveo devedesete u Srbiji, nigde nisam ni tada otišao. Pa šta život donosi, to ne znamo.
Za kraj jedno kulturno-političko pitanje. Šta mislite da Novom Sadu fali da bi ostvario svoj cilj i postao evropska prestonica kulture 2021?
Ne znam da li Novom Sadu fali nešto. Novi Sad je divan grad koji živi, koji je mlad, koji se kreće. Ali kritično mišljenje o gradu je potrebno da bi bio ono što može da bude. Kritičnost i iskrenost ne znače mržnju. Naprotiv. Vrednosti Novog Sada svakako leže u šarenosti, raznolikosti, što možda sve manje i manje prepoznajemo. Jugoslovenska prošlost Novog Sada svakako je istaknuti momenat u svojoj istoriji. Mislimo na osamdesete, na primer. Ali ta istorija i podvizi određenih vremena ne služe da bismo se hvalisali time, nego da to svakodnevno živimo i negujemo. Puno se toga dešavalo pod plaštom nekih iluzija, dok postoje samo legende i neko sećanje. Svaka zajednica, valjda i grad, može da se razvije ako je iskren prema sebi samom i artikuliše se na osnovu te iskrenosti. Utopija? Hvala bogu, da. Utopija.
Grad je lokal. U lokalu žive ljudi, građani. A oni ne žive u naciji ili u državi, nego na svojim ličnim prostorima, koji se stvaraju zbog njih. Gradovi postoje zbog nas, a ne obrnuto…valjda.
Nema komentara