Pozorišna predstava „Duh koji hoda“ premijerno će biti odigrana 15. septembra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Reditelj Aleksandar Popovski i autor teksta Dejan Dukovski, u saradnji sa novosadskom glumačkom ekipom oživeće, komad koji na poseban način oslikava današnju situaciju u državi.
Ova utopijska melodrama govori o čoveku koga su prevarili i oduzeli mu kuću. Tada on pokušava da otkrije ko je to uradio i želi da ispravi nepravdu. On kreće na put uz Vavilonsku kulu ka vrhu, ubijajući sve na svomu putu, dok ne stigne do vrha kule, na kojoj sedi vuk koji upravlja svima.
Aleksandar Popovski u intervjuu za „Univerzitetski odjek!“ govori o svojoj profesiji, problemima našeg društva i načinu na koji umetnici mogu da utiču na svest naroda.
Kako je došlo do ove pozorišne saradnje?
Dejan i ja smo generacija koja se zajedno formirala, na akademiji smo bili jedna godina razlike. Još tada smo počeli da sarađujemo, ja sam radio skoro sve Dejanove tekstove, tako da se poznajemo više od 20 godina. Cela ideja za ovaj projekat nastala je pre godinu dana, kada smo prvi put razgovarali sa Tijanom Delić i ekipom Egzita (EXIT). Pričali smo o tome kako bi bilo zanimljivo napisati nešto što nas u ovom trenutku najviše fascinira, a to je bila sloboda, ono što je Egzit u jednom trenutku predstavljao i način kako da se dolazi do te slobode.
Kako dolazi do saradnje između pisca i reditelja?
Nekako se prirodno nameće saradnja između pisca i reditelja, kad pomislim na neku temu, povežem je sa piscem, prosto zna se ko je najbolji u kojem žanru. Obično se zasniva na poznanstvu i prijateljstvu, tako da je saradnik malo gruba reč, pre bih rekao da smo partneri. Uvek imam istu ekipu, scenografa i kostimografa oko sebe, mi smo kao posada na jednom brodu. Pisac je meni jako bitan, zato što puno razgovaramo o tome koja bi to bila tema koja nas zanima, a potom o tome kako ispričati celu tu priču.
Da li ste Dukovski i vi imali isto viđenje ovog komada?
Pozorišni komad je rezultat naše komunikacije i pričanja priča. Ipak, jedno je kada pisac i reditelj pričaju o tome šta ih zanima, a drugo je kad na to dođu glumci. Jer glumci nisu samo neko ko treba da oživi komad, već pisac vrlo često komad menja i dopunjuje kako bi ga prilagodio glumcima, konkretno, postoje delovi komada koji su specijalno pisani za glumce SNP-a.
Da li je veći izazov režirati moderne ili klasične drame?
To su na neki način različite discipline. To je kao sviranje elektronske i klasične muzike, i jedno i drugo zahteva neke veštine. Za mene su devedesete godine bile period kada sam radio mnogo novih tekstova. Onda sam se malo zasitio toga, pa sam se prebacio na klasiku. U suštini, dobar tekst je dobar tekst. Stvar je u tome što u novim tekstovima ima premalo bogova, sudbine. Devedesete godine su oživele destruktivnu dramaturgiju. Likovi su postali dosta pojednostavljeni i prozaični, ali to je bilo takvo vreme, to se tražilo. Uvek se obradujem kada vidim dobro napisan lik, što je retkost, jer su novi likovi dobili jednostavnost koja nije dobra za svaki materijal. Istina je da volim i jednu i drugu dramaturgiju, samo je pitanje konteksta, jer svako vreme ima svoj kontekst, s tim da mislim da smo mi još zaglavljeni u kontekstu devedesetih, što jeste problematično budući da se vreme promenilo.
Na koji način poimate današnje vreme? Ko je u takvom društvu Duh koji hoda?
Svet je mnogo pojednostavio stvari, podelio se na bogate i siromašne. Srednja klasa koja se godinama razvijala, ostala je u nekom procepu, izgubila je svoju upotrebnu vrednost. Ono što je današnje vreme donelo jeste da su diktatori prešli na stranu demokrata, stopili su se i preuzeli način govora, ponašanja. Prosto došlo je do toga da su oni preuzeli sve a nama je preostalo da ćutimo i radimo šta nam se kaže. Mi smo napravili lika koji neće razmišljati nego delovati. Odabrali smo radikalnu varijantu, praveći lik kome čovek ne vredi objašnjavati, koji je deo armije koja svet mora očistiti. Pokušavamo da ispričamo kako jedan čovek poput nas, koji se školovao za nešto drugo, treba da reaguje na ceo svet koji ga okružuje.
Probali smo da prikažemo varijantu u kojoj se nasilnik obračunava sa svim tim ljudima koji danas upravljaju nama. Jedan lik koji bi trebalo da počisti svet, da promeni sistem, da rasturi bagru priučenih biznismena. Moderni Robin Hud, koji vraća ljudima nadu u slobodu. Nemilosrdni duh koji hoda i kažnjava sve zlikovce, za koje znamo da ih današnji pravni sistem nikada neće kazniti.
Koliko je značajno režirati komade tako da kritikuju današnje vreme, sisteme koji su puni korupcije i nepravde?
Ja svoju profesiju doživljavam kao homerovsku profesiju, mi opevavamo jedno vreme, jer ono vreme koje nije opevano ne zaslužuje da ga istorija pamti. Jer, da nije bilo Ilijade i Odiseje, mi ne bismo znali mnogo o tom vremenu. Istina je, danas postoje i internet i televizija, ali oni na neki način banalizuju stvari, dok nas umetnike vidim kao nekoga ko se na dublji način bavi problematikom društva. Jedan od mojih ciljeva je da budem angažovan po pitanju onoga što nam se dešava, ali na tom putu moram izbeći da upadnem u žutu štampu. Svi urlaju, svi se guraju, ali ne radi se ništa da se neki problem reši. Bitno je samo ko je šta rekao i koliko je to glasno izgovorio.
Pozorište ili film?
To su dve potpuno različite profesije, dva različita medija. I jedno i drugo ima svoju čar, s tim da se pravljenje filma pretvorilo u jednu noćnu moru. Umesto da se uživa u procesu stvaranja filma, čovek doživljava horor u smislu traženja budžeta, producentskih zavrzlama. Režiranje u pozorištu je malo fleksibilnije, i nije toliko zahtevno kao kad se pokrene film. Velika greška koju pravimo je što se u filmove ulaže tek u produkciji, a ne ulaže se u najlepši deo – pisanje, i smatram da bi mnogo više trebalo da se bavimo pisanjem materijala, a sve ostalo da bude čista realizacija.
Pošto ste prvi put radili u Novom Sadu, kakav je vaš utisak o trupi Srpskog narodnog pozorišta?
Ja moram da priznam da mi je bilo uživanje ceo ovaj period radeći sa njima, jako dobra ekipa koja voli da se igra, voli da radi. Tako da sam jako srećan što sam posle toliko godina došao, što ovo realizujemo zajedno.
Da niste pozorišni reditelj, čime biste se bavili?
Definitivno fudbalski trener. Ako ikad budem menjao profesiju, time ću se baviti.
Nema komentara