Srđan Sekulić mladi je književnik koji u svojim književnim ostvarenjima kombinuje kratku priču i poeziju postmodernističkog izraza. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u regionalnim književnim časopisima i zbornicima.
Za svoju prvu zbirku pesama „Kavalov jek“ osvojio je nagradu „Mak Dizdar“ koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ za najbolju prvu neobjavljenu knjigu pesama. Njegova poezija prevođena je na albanski, makedonski, persijski, mađarski i engleski jezik. Ove godine objavljena je njegova druga poetska zbirka „Ugrušak“.
Šta je najjači impuls koji podstiče vaše stvaralaštvo?
– Verujem da je to potreba za pričom i pričanjem koja je prisutna u ljudskoj civilizaciji od njenih početaka. Rastao sam u takvoj porodici gde se tradicija usmene književnosti veoma negovala, tako da sam od malih nogu svoje vreme zaokupljavao velikom željom da mi moji pričaju i čitaju. Danas kada pišem dovoljna je jedna prejaka reč, njena melodija i dublje značenje da potakne slike u mojoj glavi koje se nižu i koje žude da budu ispisane.
U vašem primeru se ne vidi potčinjenost poezije drugim književnim vrstama. Koliko je poezija bliska mlađim generacijama?
– Moje mišljenje je da poezija ne zauzima mesto koje zaslužuje u svetu književnosti i uopšte u svetu mladih ljudi. Istina je da joj se ljudi u poslednje vreme sve više okreću i to je nešto što je lepo i pohvalno, no verujem da to ima drugu stranu medalje. Ta druga strana bi bila to da je poezija uglavnom u kratkim formama i da je kompatibilnija za konzumiranje od, na primer, romana, drama i kratkih priča u ovo vreme brzine i ludila, kada ljudi nemaju dovoljno vremena ni za sebe i svoje porodice od poslova i obaveza raznih vrsta. Ja pišem poeziju i prozu, eksperimentišem na razne načine u oba pravca književnosti, pa nekada pišem poetsku prozu, a nekada pišem poeziju koja se može i treba čitati kao proza. Nadam se da će mladi ljudi shvatiti značaj poezije i dati joj priliku, jer ona se nalazi svuda – u filmu, muzici, slikarstvu i svakodnevnom životu punom brige i problema.
Jedan ste od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ 2018. godine za svoju prvu zbirku pesama „Kavalov jek“. Govori li nam to o univerzalnosti poetskog izraza, koji prevazilazi nacionalne podele?
– Svakako! U književnosti i umetnosti uopšte nacionalnih podela ne treba i ne sme biti. Vi kada uzmete da čitate dobru knjigu nije vam važno ko ju je napisao, sa kog je jezika prevedena i koje je veroispovesti čovek koji ju je napisao. Jezik umetnosti je univerzalan, i sve što boli glavnog junaka knjige boli i nas same, jer se svako od nas može pronaći među redovima nekog teksta. To bi umetnost trebala da bude i na taj bi način trebala da progovara... Ili bih bar ja u to želeo da verujem.
Koliko vam znači prisustvo i podrška regionalnih književnika poput Jergovića i Bazdulja?
– O tome sam baš nedavno govorio u intervjuu za banjalučke „Nezavisne novine“ koji je sa mnom uradio Milan Rakulj. Podrška Miljenka Jergovića i Muharema Bazdulja meni znači mnogo, kao i ostalih književnika iz regije koji me na ovaj ili onaj način podržavaju. Oni su afirmisani autori i kada takvi pisci pruže podršku mlađim kolegama to samo može pružiti veliki podstrek, vetar u leđa i prepoznavanje šireg kruga čitalačke publike.
Vaše pesme i priče prevođene su i na albanski, makedonski, persijski, mađarski i engleski jezik. Kako ih doživljavaju čitaoci van naše zemlje?
– I sam bih voleo znati to... Verujem ljudima koji su ih prevodili na te strane jezike, jer su to ljudi koji čitaju poeziju pre svega, pa je onda ne prevode na bukvalan način nego je upevavaju na jezik kojim se služe i na koji je prevode. Javljali su mi se ljudi iz Makedonije, sa Kosova i Metohije, pa čak i iz Francuske i govorili mi da im se moja poezija dopada, te da su je čitali u prevodu na njihov maternji jezik. Za mene je već to golemo!
Kao mlad pesnik, gde mislite da se poezija u Srbiji nalazi danas?
– Nalazi se u teškom andergraundu, ali ništa bolje nije bilo ni ranije. Oni koji žele da čitaju pravu poeziju naći će način da stignu do nje.
Dostojevski je rekao da će lepota spasiti svet. Da li mislite da se može staviti znak jednakosti između lepote i poezije?
– Mislim da može. Treba verovati u to, makar nas svet u tome opovrgnuo. Ovde se mogu upotrebiti stihovi mog omiljenog pesnika vladike Petra I Petrovića Njegoša koji glase: „Neka bude što biti ne može, neka bude borba neprestana!“
Nema komentara