Iva Milanović je prvi put u susret sa glumom došla zahvaljujući lutkarskom pozorištu, u drugom razredu osnovne škole, i tada se rodila ljubav prema ovoj sferi života. Njeni prvi koraci ka bavljenju glumom bili su u šestom razredu, kada je upoznala već ostvarenu glumicu Katarinu Grubišić, koja ju je uvela u ceo taj svet.
Foto: iz arhive sagovornice
Mlada glumica je pre četiri godine upisala Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Srđana Karanovića, iz drugog puta. Neuspeh na prijemnom ispitu godinu dana ranije je nije obeshrabrio, već ju je naveo da bude još upornija i da više radi na sebi. A da taj trud nije bio uzaludan svedoče njene već brojne uloge, kako u pozorištu, tako i na filmu.
Još uvek ste student na Fakultetu dramskih umetnosti, ali iza sebe imate već par uloga. Da li je naporno i kako postižete da ispunite sve svoje obaveze? Da li nešto trpi?
– Naravno da nešto trpi, ali to je nužna žrtva, na kraju krajeva i ne doživljavam to kao žrtvovanje, je je to nešto što volim i spremna sam da ispaštaju ostale oblasti iz mog života. Ja volim kad se probudim i znam da mi je dan isplaniran iz sata u sat, i da imam puno obaveza. Jednostavno volim život i svoj posao.
Prve zapaženije uloge ste imali u serijama Močvara i Nečista krv. Kako je bilo raditi sa već ostvarenim glumcima u našoj kinematografiji?
– Moja prva uloga je zapravo bila na filmu Živ čovek Olega Novkovića, tako da sam svoje prve profesionalne korake prohodala sa Olegom i Milenom. Kasnije su došli Nečista krv i Močvara, ali moja uloga se pojavljuje tek u seriji, ne na filmu, tako da još uvek nemam zadovoljstvo da kažem kakvo je iskustvo snimati sa Draganom Bjelogrlićem ili Katarinom Radivojević. Što se tiče ostalih uloga, moram naglasiti da sam imala sreće jer sam se u svakoj ekipi osećala jako prihvaćeno i podstaknuto, i u pozorištu i na filmu, ne samo od strane glumačke ekipe, već svakog sektora. Uvek su to bili ljudi u koje sam imala poverenje i koji su mi pomogali, i još uvek mi pomažu da se razvijem u glumicu. Partnerstvo, odnosno, timski rad je jako bitan u filmu.
Glumili ste u pozorištu, ali i na filmu i u serijama. Gde se više pronalazite, gde osećate veću slobodu?
– Mislim da sam još mlada i neiskusna da se definišem na kojoj sam „strani”. Mislim da je bitno vladati znanjem na oba polja. Iako je gluma i u pozorištu i na filmu „ista”, rekla bih da sam ipak trenutno bliža filmu nego pozorištu. Pozorište me još uvek plaši, iako je uzbudljivo jer je u pitanju živa stvar, sada i ovde, odnosi i životi koji se stvaraju i kroje pred publikom. Istovremeno me i plaši, ali i gura da pobedim taj strah u sebi. S druge strane, na filmu se osećam udobno, komforno i slobodno.
Koliko otvorenih prilika i mogućnosti postoji za mlade glumce u našoj državi?
– Teško pitanje... Ipak smo u vremenu hiperprodukcije, kada se snima više nego ikad, insistira se na kvantitetu, a ne na kvalitetu. Ja verujem da postoje prilike, ali da za njih treba da se mnogo radi na sebi i na svom zanatu. Taj rad ne mora „roditi plodom” sad i odmah, ali jednog trenutka sigurno hoće. Kad je u pitanju naš zanat, treba vremena i dešava se da ljudi često izađu sa Akademije sa puno oružja, ali treba vremena da ta ista oružja, to jest, ta znanja sazru u tebi.
Foto: iz arhive sagovornice
Iza nas su dve godine u kojima smo živeli sa raznim ograničenjima, zbog korone. Koliko je sve to uticalo na umetnost, ali i na Vas?
– Mi smo imali sreće, jer smo studirali tad. Ubrzo nakon lokdauna smo se vratili na fakultet i nastavili da radimo u našoj laboratoriji, tako da smo već bili odvojeni i zaštićeni. Ali strah se uvek provlačio među nama, kao i među svim ljudima, da ne ugrozimo jedni druge. Naime, ako jedan padne, najčešće svi padaju, a to bi se odrazilo na naš rad do kojeg nam je jako stalo. U profesionalnom smislu, kao što znamo, mnogi projekti su se ili odužili ili otkazivali. Mislim da je ljudima muka jer je sve pomalo izgubilo smisao zbog svesti da se stvari nikad neće vratiti na staro, na ono što je bilo. Žao mi je što pozorišta nisu puna, nedostaje mi taj osećaj, kako iz perspektive publike, tako i iz perspektive onoga koji je na sceni. Volela bih da je situacija skroz drugačija, jer ne samo da su strah i paranoja na visokom nivou, već su ljudi otuđeniji nego ikad, a umetnost je upravo ta koja služi da poveže ljude. Da crpi inspiraciju i daje smisao, slobodu, rad, smeh i suze.
Ostalo Vam je još malo do trenutka diplomiranja. Kada sve sagledate, koliki je značaj za Vas imala Akademija i sama klasa?
– Moram da priznam da ne znam gde bih zavšila da nisam upisala Akademiju. Mislim da je za moje životno iskustvo ona bila jedna od najznačajnijih stvari u definisanju mog života i karaktera. Takođe, moje kolege sa klase i ja smo prošli mnogo stvari zajedno. Ima osoba koje bi se rado vratile u prošlost, ali ja se uvek radujem da idem dalje, tako da sam srećna i nostalgična u isto veme, kako se bliži kraj našeg školovanja. Verujem da će moja klasa sazreti u velike glumce i moram napomenuti da smo svi beksrajno zahvalni našem divnom i izvrsnom pedagogu Srđanu Karanoviću.
Da li planirate da se nakon završetka fakulteta okrenete ka novim poslovnim angažmanima ili je sledeći korak master?
– Volela bih da upišem master, ali ne bih odbijala poslovne ponude. Potrudiću se da te dve stvari uskladim koliko mogu.
Nema komentara