Gde je film „Nigde kod kuće“ ?

Filmska industrija je bogata onoliko koliko njeni autori svoje ideje uspevaju da pretvore u dela. Studenti produkcije Akademije umetnosti u Novom Sadu nisu želeli da„čekaju Godoa”, već su odlučili da stvar uzmu u svoje ruke i pokrenu donatorsku kampanju za rad na svom filmu.

„Nigde kod kuće“ je kratkometražni film koji kao psihološka drama sa elementima misterije, želi da prikaže kako odrastanje oblikuje perspektivu „normalnog“ i kako to kasnije vodi do raznih posledica. Sa idejom da podigne svest o nasilju, nefunkcionalnom okruženju u kom dete raste, femicidu i granicama između ljubavi i opsesije – napisan je scenario za film, ali nedostaje realizacija. Ono što zapravo nedostaje jesu oprema i druga tehnička sredstva za snimanje filma. Vodeći se prethodno uspešnim donatorskim kampanjama svojih kolega, studenti su pokrenuli sopstvenu donatorsku kampanju na platformi donacije.rs.

Iza ovog filma su studenti druge i treće godine produkcije i producenti Miljana Mirić, Mario Šalbot i Aleksandar Cvetićanin, koji je ujedno i režiser ovog filma. Pored njih, u projekat su uključeni profesori, bivši i sadašnji studenti i prijatelji. Razlog nastanka filma je to, kako kažu Miljana i Aleksandar, što u toku studiranja imaju nedovoljno filmova po zadatim temama na kojima mogu da rade i da primene znanje koje stiču na Akademiji. Autorski film je bio način da primene svoje znanje, ali i nauče nešto više.

1. Pošto ste tek druga i treća godina studija, zbog čega ste odlučili da stvarate film samostalno, van okvira ispitnih obaveza?

Po završetku Akademije, svakako bi trebalo sve sami da radimo i da se snalazimo. Takođe, u toku studija nemamo toliku slobodu za neki autorski rad jer su to sve zadate teme na kojima radimo. Time što radimo sami, van fakulteta, prolazimo kroz neke teže stvari kroz koje možda ne bismo prošli dok radimo na nekom ispitnom filmu. Sada treba da pravimo greške, da učimo, stičemo nova iskustva i da upoznajemo ljude, a i da razrađujemo svoje ideje i da se ne plašimo toga da ako imamo neku ideju da je zapravo sprovedemo u delo. Mislim da je to glavna granica koju ljudi imaju. Imaju ideju koja može biti sjajna, ali se uplaše jer ne znaju kako će da je sprovedu u delo. Prelaskom te granice započinje sve ostalo.

Kako navodi Aleksandar, dok je pisao scenario često mu je na pameti bila serija „Normalni ljudi“ (Normal people), a do samog naziva filma došao je iz „sivila“svoje sobe. Tako je ta „jeziva“ atmosfera postala podloga za prikazivanje problema koji se tiču mentalnog zdravlja, nasilja, odrastanja ali i ljubavi.

2. Kako je nastao film?

Sve je počelo prošle zime, možda neki januar–februar. Mnogo volim taj period melanholije, hladnoće, sivila, a ništa nisam našao da gledam što je u nekom tom„vajbu“. Pošto inače i pišem, a nisam duže vreme, razmišljao sam o čemu bih možda mogao. Tako sam razmišljao, pošto sedim u sobi koja je bela i kad ulazi to zimsko, hladno svetlo i onda potpuno spuštene roletne – sve je sivo. Onda sam primetio koliko je zapravo ta atmosfera jeziva kad je soba prazna. Tako je zapravo prvo ime filma bilo Stan koji nije tvoj. Kasnije sam shvatio da je zvučnije ipak da bude Nigde kod kuće.

3. Na koji način ste povezali nasilje, ljubav i odrastanje i koja je zapravo glavna ideja filma?

Ideja je bila da se bavimo time na koji način može da dođe do toga da osoba koja je u detinjstvu ili u prošlosti prolazila kroz nasilje i bila žrtva nasilja, sama postane nasilnik.  Luka, glavni lik, u detinjstvu je kao i svako drugo dete koje upija sve iz svoje okoline i teško filtrira šta je dobro, a šta nije – zato što je dete i to je normalno. Ne uvek naravno, ali može da se desi da kroz odrastanje ta osoba prihvata te neke nezdrave načine ljubavi kao nešto normalno.

Luka se susretao sa nasiljem i saopsesijom svog oca i gledao je kako je to uticalo na njega i na njegovu majku. Kasnije imamo maltene paralelu njega i njegove devojke gde vidimo da je on donekle poprimio ponašanje svog oca. Tu se u suštini rađa ta razlika između ljubavi i želje za porodicom koja je zdrava i kakva bi trebalo da bude i opsesije kao željom za posedovanjem koju on ima prema svojoj devojci. Dešava se taj momenat u kom ona želi da raskine i ode od njega što u njemu budi bes iz želje da sačuva ono što nije imao nikad do tad, a mislio je do tada da ima. Tada se desi ono što ćete videti u filmu.

Foto 1: Mirjana Mirić

Kulminacija nezdravih načina na koje je glavni lik odrastao, na kraju obeležava femicid. Prema Femplatzu, u Srbiji je zabeleženo 18 slučajeva femicida samo u 2025. godini. Ovo pitanje je retko pokrenuto na domaćem platnu. Ipak, autori „Nigde kod kuće“ kroz ovaj filmodlučili su da ga problematizuju.

4. Na koji način ste prišli ovoj temi, kako dolazi do femicida?

Čitava poenta filma je zapravo ta trauma koja izaziva femicid i taj disfunkcionalan odnos u porodici koji se kasnije prožima kroz vezu. Generalno takve stvari se dešavaju u odnosima u kojima se dogodi femicid.Ceo film se bavi tim najgorim mogućim ishodom. Naravno, ne mora da znači da će osoba koja je prolazila kroz nasilje u detinjstvu postati nasilnik. Ovaj film negde prikazuje najgoru moguću stranu, put kojim osoba može da ode svesno ili nesvesno. Nažalost, toga imamo svake godine sve više u Srbiji i mislim da se ne priča dovoljno o tome, a ideja je da film bude preventivan.

5. Koji je zadatak pred filmom?

Film treba da podigne svest o bitnosti mentalnog zdravlja, o tome u kakvom okruženju deca odrastaju, o toksičnim odnosima. Uglavnom, biće momenata u kojima će ljudi biti iznenađeni.

Rad na filmu koji bi trebalo da objasni vrlo konfuzneprobleme čoveka, iziskuje i mnogo truda i mnogo ljudi koji će na njemu raditi i biti podrška. Ipak, kada se uzme u obzir svrha filma, čak i manjak finansija ne može stajati na putu njegovoj finalizaciji.

6. Pošto ste sve u filmu prikazali kroz odrastanje, da li biste rekli da ste se u celom procesu od pisanja scenarija do sada i vi razvili i nešto naučili?

Da. Negde kroz pisanje scenarija, naučili smo kakva naracija treba da bude. Pošto je film tako koncipiran da ima dosta flešbekova i flešforvarda – nije linearna naracija, negde smo naučili na koji način možemo da posložimo priču koja nije linearna, a da ona zapravo još uvek drži pažnju i daje momenat iščekivanja toga šta će da se desi. Kraj predstavlja neko razrešenje, ali svi koraci koje vidimo kroz film daju naznake tog razrešenja. Tako, naučili smo kako da posložimo priču koja nije linearna, a možda ni toliko jasna, na smislen način – makar emotivno i da ostavi utisak na publiku.Takođe, tehnički, u smislu pisanja scenarija, dramatizacije – stvarno jesmo napredovali, pošto mislim da je to jako komplikovano. Do poslednje ruke scenarija nismo imali posloženo sve kako treba da se razvija priča. Mislim da je još jedna stvar koju smo naučili to da je okej da krećemo iz početka ako nismo sasvim zadovoljni. Najvažnije je na kraju da mi verujemo u to što smo zamislili jer od nas će sve krenuti. Okej je da brišemo i ponovo pišemo i da smišljamo sve iznova, a da to ne znači nikakav neuspeh, naprotiv to znači učenje.

Foto 2: Mirjana Mirić

7. Ko Vas podržava u radu i na koji način?

Profesori su nas savetovali oko toga kako bismo mogli što efikasnije da izguramo ovu kampanju za donacije, ali i za druge stvari. Pomažu nam i starije kolege sa produkcije i generalno sa drugih smerova. Mi smo u suštini ovu kampanju počeli, pošto ne možemo na donacije.rs da se prijavimo preko fizičkog lica, tj. ne možemo mi. Tako smo onda išli preko pozorišta Promena, te su nam i oni dosta pomogli. Kao institucija iza nas svakako stoji Akademija ako treba da šaljemo dopise, tražimo dozvole, odnosno da komunicira sa drugom institucijom.Mada je i ona finansijski sankcionisana i u lošoj situaciji.

8. Počinju predavanja na fakultetu. Kako usklađujete sve obaveze i na čemu vam je trenutno fokus?

Za sada sve stižemo. Verovatno ćemo raditi aktivnije kada nađemo celu ekipu i krenemo sa konkretnim koracima – sa traženjem opreme, lokacija, osmišljavanjem scenografije i slično. Trenutno vreme posvećujemo marketingu i skupljanju donacija. Zato što, nažalost, pogotovo mladim filmskim autorima, generalno mladim umetnicima, vrlo je teško da se probiju i nekako dobiju finansije kako bi mogli svoj rad zapravo da prenesu u delo. S obzirom da je film u pitanju i da bi trajao do 30 minuta, ima dosta lokacija, a jedna scena bi trebalo da se snima napolju – za šta nam je potreban agregat. To sve ili košta ili jednostavno treba imati finansije i za iznajmljivanje te opreme, pa nam je najveći fokus trenutno na donacijama.

9. Da li je to pronalaženje sredstava neko dodatno opterećenje i da li ometa kreativni rad na filmu ?

Mislim da ni meni, a verujem ni ostalima ne predstavlja dodatno opterećenje, zato što je i to samo po sebi kreativan proces. Koju opremu koristimo i zbog čega, kako će ostatak autorske ekipe da se poveže sa tehničkim delom ekipe – mislim da je to sve dosta povezano zato što smo svi tu zbog istog cilja. To je u suštini najvažnije, da svi imamo istu viziju toga kako ćemo ići – što je nešto kreativno i to je neka umetnost koju mi želimo da stvorimo. Tako da mislim da sve to može samo da doprinese.Takođe mi ideju razradimo pre svega i završimo sav taj kreativni deo pre samog snimanja. Podeljeni smo tako da su tu ljudi koji se bave kreativom, pa se produkcijom neće baviti dramaturg već producent. Tako da, svako je kreativan na svoj način.

Film „Nigde kod kuće“planira da se nađe premijerno na Akademiji umetnosti, a potom da učestvuje na festivalima kod nas, širom regiona i u Evropi.