Svi se i dalje sećamo požara koji su u protekloj deceniji zadesili Novi Sad i usmrtili šesnaestoro mladih. Juče je obeleženo osam godina od kako je izgoreo kafić „Laundž”. Od 10 osoba koje su u vreme požara bile u lokalu, preživele su samo dve. Jedna od njih je i Aleksandar Antić. U razgovoru za „Univerzitetski odjek“ priseća se kako je došlo do tragičnog događaja.
To veče bilo je predviđeno za proslavu uspešno završenog ispitnog roka. Kafić „Laundž“ izabrala je moja najbolja drugarica jer su ona i njene drugarice volele to mesto. Pozvala me je da im se pridružim oko pola dvanaest, ali pošto sam zakasnio na autobus, krenuo sam pešaka i u centar stigao oko ponoći. Kafić se nalazio na jako nepristupačnom mestu, u pašažu u Zmaj Jovinoj ulici i do njega se stizalo kružnim stepenicama. Kada sam stigao, društvo me je čekalo na gornjem nivou. To je bilo tiho mesto, sa prigušenom muzikom, gde smo uz pivo mogli slobodno da ćaskamo. U jednom momentu za stolom je sedelo 10 ljudi. Sem nas, na spratu su za drugim stolom sedeli dečko i devojka. Bilo je pola dva kada smo se spremali da krenemo. Dvojica momaka su već otišla pa smo trebali i mi jer je do zatvaranja kafića ostalo još samo 20 minuta. Krenuo sam do toaleta, ali pošto nisam znao gde se nalazi pošao sam stepenicama na donji nivo kafića, misleći da je tamo. Nije bilo teško promašiti jer su vrata toaleta kao i zid oko stepenica bili prekriveni jambolijom, tada sam primetio mali plamen vatre u dnu stepenica.
Da li ste odmah ozbiljno shvatili situaciju?
Nije mi bilo svejedno ali me nije ni zaplašio. Mislio sam da samo treba da izađemo što pre iz lokala da se neko ne bi ispekao. Ali u tom trenutku uopšte nisam ni pomišljao kakvu bi tragediju mogao da proizvede. Otrčao sam gore i počeo da vičem POŽAR! POŽAR! Društvo me nije odmah ozbiljno shvatilo jer su mislili da sam bio pripit i da sam želeo da se našalim sa njima. Kako se dim približavao tako sam postao svesniji ozbiljnosti situacije i pokušavao da im objasnim da ne nose lične stvari i da je najbitnije da što pre odemo odavde. Moje vikanje čuli su dečko i devojka koji su sedeli za stolom blizu nas. Dečko je pokušao da protrči kroz tada već potpuno zapaljen hodnik niz stepenice, dok je devojka otvorila krovni prozor koji se nalazio iznad njihovog stola i iskočila kroz njega.
Koliko dugo ste čekali sa odlukom da i Vi iskočite kroz prozor?
Prošlo je svega nekoliko sekundi od kad sam ugledao požar. Znao sam da postaje kasno i da izlazak kroz vrata više nije moguć. Sećam se velike temperature. Izgubila se vidiljivost i nisam više mogao da dišem... Pokušao sam da zadržim dah što je u tom momentu bilo vrlo teško jer vas panika tera na ubrzano disanje. Osetio sam promaju. Strujanje vrelog vazduha me je odvelo do prozora. Iako je on mogao samo delimično da se otvori, rukom sam ga slomio kako bih mogao da izađem. Na krovu je bio mraz koji se usled velike temperature topio. Postalo je klizavo pa sam odmah, nakon što sam se popeo, pao na beton.
Da li ste nakon pada bili svesni? Ko Vam je prvi pritrčao u pomoć?
-Da, nakon pada sam i dalje bio svestan. Iako me je boleo svaki deo tela, nisam plakao jer sam bio pod jakim adrenalinom. Sećam se da sam nakon pada pomislio da sam jednini doneo pogrešnu odluku i pretpostavljao da moji prijatelji sada negde čekaju pomoć zbog opekotina a da samo ja ležim izlomljen na betonu. Nekim čudom, u pasažu su se našla dvojica policajaca koji su me izvukli do Zmaj Jovine ulice. Sve se desilo u roku od minut dva. Ubrzo sam pao u nesvest. Sledeće čega sam se sećao bilo je moje buđenje u bolnici.
Kako je teklo Vaše lečenje? Da li ste zadovoljni tretmanom koji ste imali u bolnici?
Na hiruško interventnu kliniku primljen sam to veče negde oko dva sata posle ponoći, a pre pola tri već bio u sali na operacionom stolu. Probudio sam se 24. februara, nedelju dana kasnije, nakon veštačka kome i dubokog sna. Tih dana nisam mogao da dišem i pričam u isto vreme. Disanje je postalo nešto o čemu sam morao da razmišljam. Plašio sam se čak i da zaspim da se ne bih ugušio u snu. To je trajalo nekoliko dana, dok se nisam navikao. Ukupno sam ležao 90 dana, i sve vreme sam pio lekove. Za doktore ne mogu da imam veće pohvale. Imao sam utisak da primam najbolju moguću negu u pravo vreme.
Nakon dugog sudskog procesa doneta je presuda kojima su osuđeni i vlasnici kafića ali i oni koji su izazvali požar. Da li mislite da je pravda zadovoljena?
Nisam zadovoljan odlukom sudstva iz dva razloga. Prvi razlog je kvalifikacija krivičnog dela. Po meni, ovo je nešto što se zove ubistvo iz nehata, a ne izazivanje opšte opasnosti sa teškim posledicama. Iako nisam pravnik, imam zdrav razum. Šta ti možeš da očekuješ od lokala koji je kao tempirana bomba a ti upotrebiš upaljač. Ne mislim da je momak koji je izazvao požar želeo nekog da ubije, ali smatram da je bio logično i zdravorazumski da je ovo bilo ubistvo iz nehata. Što se tiče visine kazne, o tome ne želim da komentarišem. Meni lično nije bitno da li će neko biti u zatvoru 5, 10 ili 15 godina. On na duši nosi osmoro ljudi i to je već dovoljna kazna.
Šta biste Vi poručili nadležnima?
Nadležnima, bojim se, šta god da poručim neće imati efekta. Ja nisam javna ličnost, ja sam samo neko ko se našao na progrešnom mestu u pogrešno vreme. Poručio bih samo svim ljudima da rade svoj posao, jer mnogi ne shvataju koliko opasne mogu biti posledice njihovih grešaka.
Nema komentara