Ola Portugal e Obrigada!

autor: Aleksandra Aleksić 423 pregleda 0

Strastveni ljudi, nasmejani i srdačni, svakako su ono što čini gradove posebnim i daju „ono nešto“ što će vas terati da čim se vratite kući i raspakujete kofere, počnete sa planiranjem ponovnog putovanja na istu destinaciju.

Destinacija koja na prvi, a i svaki sledeći utisak ostavlja bez daha – Lisabon.

Uz doručak u jednoj od lokalnih pastelaria, što je izraz za pekaru, odnosno poslastičarnicu, stiže se do zaključka da Portugalci jutarnju kafu ispijaju „na nogama“. Lokalci, okupljeni oko konobara, koji stoji unutar okruglog pulta sa izloženim svakojakim đakonijama, doručkuju i piju kafu stojeći, uz međusobno ćaskanje. Običaj koji za pripadnike nacije koja kafu voli popiti na miru, za stolom, udobno smeštena i naslonjena, deluje naročito čudno, ali i zanimljivo. Po svemu sudeći, žamor, iako na stranom jeziku, deluje dosta prisno, a odmah tu, već uz prve zalogaje tradicionalnog „pasteisa“, lisnatog testa sa limunom i cimetom, otkrivaju svoje osobine. Nisu naročito suptilni kada je reč o iskazivanju bilo koje vrste interesovanja, lako započinju razgovor uz mnoštvo pitanja, na ne baš razumljivom engleskom. 

Beskrajno šarenilo građevina ostavlja utisak veselosti, optimizma, stalnog proleća i sreće. Slično kao i šetnja glavnom ulicom – Rua Augusta. Zapravo, ta bučna ulica, prepuna turista i zanimljivih radnjica, kafića i lepih fasada, spaja trg Commerce sa trgom Rosio, na kojem se nalazi stub sa statuom portugalskog kralja Pedra IV i dve fontane od bronze. Na drugom kraju ulice nalazi se veličanstveni Trijumfalni luk, i trg Commerce na reci Težo, gde od lokalnih prodavaca možete kupiti naočare, parfeme, torbe, ali neki idu i korak dalje, pa otvoreno, uz zaverenički namig nude i marihuanu. Međutim, jedno „nо“ zaista im je dovoljno pa prestaju da navaljuju.

Lisabon

Šetnja se nastavlja, i ukoliko osoba izbegne tradicionalni način obilaska portugalske prestonice – malim žutim tramvajima – nasumičnim hodanjem predivnim lisabonskim ulicama osetitiće pravi duh glavnog grada. Ulice koje se nalaze u samom centru nose nazive Rua dos Sapateiros (obućari), Rua da Prata (srebro), Rua do Ouro (zlato) i tako dalje, a imena su dobila jer su se u prošlosti na tim mestima nalazile zanatske radnje koje su se bavile tim materijalima. Simpatična situacija uz predah i kafu – ovoga puta na srpski način, sedeći na stolici i ispijajući natenane – veseli ulični svirač, takođe na lošem engleskom, iz prve pogađa zemlju odakle su turisti. Na harmonici svira melodiju Đurđevdana sa ponosnim izrazom lica, i uz jedno nesigurno: „Obrigada“, i velikodušnu napojnicu, na simpatičnom srpskom odgovara: „Hvala“.

Iako naporan put, penjanje do Castelo de Sao Jorge isplati se na vrhu. Tvrđava je iz 11. veka, a u sklopu nje vredi posetiti i muzej i srednjovekovni zamak. Međutim ono što zaista ostavlja bez daha i opravdava cenu ulaznice od osam evra jeste predivan pogled na ceo grad, u svim pravcima. Tako turista na tvrđavi može i da isplanira putanju daljeg razgledanja Lisabona iako mu se ispraznila baterija, pa nijedna od aplikacija vodiča nije u funkciji.

Porto

Iako glavni grad, Lisabon zaista nije ni pola onoga što Portugal ima da ponudi, i to je jasno već sledećeg dana putovanja.

Porto, ime nastalo od starog rimskog grada Portus Kale, po kojem je kasnije i cela zemlja dobila ime, poseduje svoje čari. U njih spadaju vino „Porto“, po kojem je grad poznat nadaleko poznat, kao i istoimeni fudbalski klub. Sa kule Clerigos, pruža se pogled na ceo grad, a bol u stopalima nakon mnogih uskih stepenika vrlo brzo se zaboravi na vrhu. Pogled je dobar skoro kao i sa mosta Don Luis, metalne konstrukcije čiji je jedan od projektanata bio i Gustav Ajfel. Taj most preko reke Douro spaja Porto sa gradom Vilja Nova de Gaja, a uz njega su postavljeni restorani i kafići u kojima se služi sangrija i riblji specijaliteti, poput bakalara. Palate i crkve, uske strme uličice i raznobojne fasade, poznata knjižara i Univerzitet u Portu, svake godine mame sve više i više turista, te se na ulicama gotovo više čuju francuski, španski i nemački od portugalskog. Uz to, stiče se utisak da prosjaci znaju nekoliko jezika, jer im nije strano da na svakom od njih pokušaju da dobiju nekoliko evra.

Koimbra

Hari Poter je zapravo iz Portugalije, pomislićete nakon posete ovoj zemlji. Plaštovi, uniforme Hogvortsa, identične su onim uniformama koje nose studenti jednog od najstarijih univerziteta u Evropi, Univerziteta u Koimbri. Ako ste pre toga posetili knjižaru Lello e Irmao u Portu, imaćete mali podsetnik na stepenice iz Hogvortsa, a za ljubitelje knjiga neizostavna biblioteka Joanina, sastavni deo univerziteta u Koimbri, svakako je nešto što će dugo pamtiti. Službenici su ljubazni, a zabrana fotografisanja unutar zdanja ne smeta naročito, jer teško da je moguće zaboraviti takve prizore. Biblioteka u Koimbri, raskošno urađena u baroknom stilu, koji na trenutke podseća i na rokoko, razoružava bogatstvom znanja smeštenom u prvim izdanjima trošnih knjiga sa debelim povezom, raspoređenim u tri nivoa.

Uz zvuke popularne portugalske muzike mora se savladati njihanje kukovima i opuštanje, jer je to ono što ovde rade. Portugalci su opušteni i otvoreni, a uz predivnu sangriju provod u klubovima počinje tek posle ponoći. A osim plesanja cele noći, u Portugaliji se pod aktivnostima koje se moraju probati svrstava i surfovanje. Predusetljivi instruktori surfovanja na plažama u blizini grada Aveira spremni su, po ceni od 13 evra, da veći deo dana provedu objašnjavajući osnovne pokrete, iako početnicima nije uvek lako da to ponove. Razgovor između vitkih instruktora i trapavih početnika, mogao se čuti u vidu dodatnih pojašnjenja i pohvala:

– Dobro odrađeno. Samo što je ovo bilo na pesku, sada to treba da ponoviš u vodi!

– O, ne, sasvim mi je dobro i ovde!

Međutim, kod mnogih blizina okeana pobedi, te niko ne ostaje dugo na pesku i surferski pokušaji se neometano nastavljaju u izuzetno hladnoj vodi. A šetnja dugačkom plažom sa predivnim sitnim peskom ulepšava doživljaj čak i onima koji se nisu pokazali naročito talentovani u igranju na talasima.

Aveiro

Posle surfovanja, najbolji obrok koji će utoliti glad svakako jeste i tradicionalno portugalsko jelo frančezinja, jako kaloričan obrok od više različitih vrsta mesa sa topljenim sirom, poslužen sa paradajz sosom (ili sosom od piva) i pomfritom. Iako je frančezinja poreklom iz Porta, ni mali studentski kafići u Aveiru ne kaskaju po načinu njene pripreme. A atmosfera u čitavom tom gradu, koji se zbog kanala naziva i „Portugalskom Venecijom“, specifična je zbog studenata iz cele Evrope koji tu studiraju. Aveiro zaista jeste neobičan grad, gde se staro i novo prepliću, podjednako kao i lokalno i strano. Od okolnih plaža – Vagueira, Barra, Costa Nova – naročito se izdvojila ova poslednja. Ribarske kućice svih boja, kao i one na pruge i maleni kafići, palme i pesak, privlače surfere i turiste iz svih krajeva sveta i iznova i iznova ih oduševljavaju.

Portugalija svakako jeste jedna od onih država koje se ne mogu obići, a svakako ni opisati lako. Međutim, do narednog viđenja odzvanjaju u ušima zvuci njihove muzike, a osmehe mame vesele građevine i još veseliji ljudi. I uprkos planovima za naredni put i razmatranja novih destinacija u ovoj zemlji, ipak je vrlo verovatno vraćanje svemu već viđenom, jer videti i doživeti samo jednom, mora se priznati, nije dovoljno.

Nema komentara

Napišite komentar