Etnografska muzejska praksa u Vojvodini

autor: Sofija Borković 353 pregleda 0

U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine održano je predavanje na temu „Politika reprezentacije i savremena etnografska muzejska praksa: primer muzeja u Vojvodini“, na kome je predavačica Tijana Jakovljević Šević zaključila da je jedan od najvećih problema muzejske etnografije elitistička kultura. 

Na predavanju je skrenuta pažnja da određene nacionalne zajednice nemaju pristup muzejskom prostoru čime je ograničena mogućnost razvitka njihovih kulturnih nasleđa.

Predavanje je realizovano u okviru interdisciplinarne saradnje između muzeja i Centra za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu.

Ševićeva je istakla da je Vojvodina multinacionalni i multikulturalni region koji iziskuje prikazivanje regionalnih identiteta i zajednica koje ju nastanjuju.

„Nastanak i razvoj muzeja vezuje se za proces formiranja nacionalnih država i to u 19. veku. Muzeji zbog toga predstavljaju različite prostorne i vremenske segmente u životu jedne države i zato su oni doprineli stvaranju zajednice u državi koju čine različiti identiteti“, istakla je ona i dodala da muzeji uvek predstavljaju mesto planiranog sećanja kao i usmeravanja heterogenih sadržaja.

Kada su muzeji počeli da se razvijaju, njih su nazivali „kabinetima čuda“. Sve do Drugog svetskog rata njihov glavni zadatak bio je širenje ideje države i nacionalnosti. Nakon 1945.  godine osnivaju se novi muzeji jer su se granice, identiteti i države promenile.

Ševićeva je naglasila da sedamdesete nisu bile uspešne kada su muzeji u pitanju, jer kako je ona rekla tehnički i tehnološki razvoji društva prouzrokovali su razvoj muzejske kritike.

„Modernizacija, globalizacija i regionalizcija pokazivale su nova načela u pogledu onoga šta treba sačuvati. Svetski muzeji su na kritiku odgovorili razvojem „nove muzeologije“. Tada se javljaju ekomuzeji, kritički muzeji i još mnogo različitih vrsta muzeja. Oni su iziskivali saradnju sa promenjenom zajednicom“, rekla je ona i dodala da ni devedesete u Srbiji nisu bile mnogo uspešne, jer kako je naglasila tada se stvarao novi kulturni obrazac koji je tražio izvorne i autentične narodne mitove. 

Najveći problem etnografa, antropologa i istoričara jeste nepostojanje interdisciplinarnosti i saradnje između ovih profesija, istakli su učesnici skupa. Oni su rekli da postoje jednolični modeli koncipiranja stalnih postavki, skoro uvek u kontekstu velikih i moćnih nacija.

„Izložbama nam je omogućena reprezentacija skrivenih istorija, međutim nekada postoji objektivan razlog za isključivanje određenih grupa sa muzejskih izložbi jer ne postoji dovoljno materijala kojim bi se rekonstruisala kulturna istorija“, rekla je predavačica Šević.

Ona je dodala da o osobama sa invaliditetom, kao i o LGBT populaciji ne postoje izložbe u zvaničnim muzejima.

„Organizuju se samo programi, ali se ne prezentuje i njihov život. To samo znači da društvo ili nema dovoljno podataka ili nije spremno da se njihov život problematizuje na etnografskim postavama“.

Učesnica diskusije profesorka emerita Univerziteta u Novom Sadu Svenka Savić rekla je da bi trebalo da postoji saradnja između različitih disciplina jer se samo tako može istraživati na adekvatan način.

„Ova tema je tema koju mi takođe radimo i u okviru drugih diskursa. Predavanje prikazuje veliku diskriminaciju koja se dešava u okviru muzeja“, rekla je ona i dodala da je postupak konstrukcije određenih izložbi jako bitan za kontekst u kome se društvo nalazi.

Učesnici predavanja su zaključili da etnografija i antropologija imaju perspektivu, kao i da je društvena obaveza muzeja da čuva iskustva pojedinačnih društvenih procesa, ali i omogući kritičko suočavanje sa diseminantnim nasleđem.

Nema komentara

Napišite komentar