Da li su vam misli lutale kroz prošlost i prizivale najlepša sećanja iz detinjstva za vreme nečijeg nastupa? Da li ste ikada uspeli da osetite radost i uzbuđenje tokom celog jednog koncerta? Moj odgovor je da. Na koncertu koji su priredili studenti glume novosadske Akademije umetnosti „Be our guest“.
Pre samog ulaska na Kamernu scenu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, ljudi koji su došli da odgledaju koncert polako su počinjali da se prisećaju svojih omiljenih bajki iz detinjstva. Naravno, našli su se tu i ponosni roditelji koji su brojali na prste koliko puta njihovo dete izvodi pesme. Čula se i jedna devojčica koja sa mnogo uzbuđenja pita svoju majku: „Iz kog crtanog filma je ta pesma?“, prstom upirući na program koji se nalazio u njenim rukama.
Slagao bih ako bih rekao da je bilo previše gledalaca. Bilo ih je dovoljno da se popune skoro sva mesta koja su namenjena za publiku. Od onih najmlađih do osoba u najboljim godinama, smeštalo se na poprilično neudobne stolice. Pogotovo ako ste viši od 180 centimetara. Nismo dugo čekali. Putovanje je počelo.
Program je otvoren pesmom Alana Menkena „Be our guest“ iz crtanog filma „Lepotica i zver“. Moram priznati da sam bio pomalo skeptičan. Nisam mogao da zamislim da neko drugi peva pesme iz nekih od meni omiljenih crtanih filmova. Ubrzo sam shvatio da grešim. Pored toga što su glumci Aleksa Ilić i Igor Greksa zaista lepo pevali, trudili su se i da odglume glas originalnog izvođača. Menjali su izraze lica, različitim gestovima pratili tekst pesme, menjali boju glasa... Zaista su dali sve od sebe.
Dokle god je neko pevao, svi ostali su se nalazili iza te osobe. I taman pomislite običan koncert: kako jedan završi, drugi se ubaci, otpeva svoje i - ode. Ali ne, svako od izvođača imao je svoju ulogu. Ukoliko je pesma ljubavna, dvoje se grle i pevač koji je nastupao prepušta mikrofon narednom izvođaču. Ukoliko je pesma brza, svi ustaju i igraju, glume, zabavljaju publiku i slično.
U jednom momentu se sloboda koju su glumci imali otrgla kontroli. Verujem da su počeli da improvizuju uloge koje imaju kako bi zabavili gledaoce. Student Aleksa Ilić je u jednom momentu ustao, išao od osobe do osobe i prosio. Ukoliko mu niste dali ništa, ispuštao je čudan zvuk, kao da kaže „marš“. Niko se nije uvredio - štaviše, bilo je veoma simpatično i zabavno gledati u publiku i videti široke osmehe na licima.
Pravu atmosferu bajke davalo je svetlo koje je menjalo boje u zavisnosti od pesme, načina izvođenja, ali i sposobnosti glumaca da gledaoce uključe u svoj nastup. Niko nije mogao da ostane ravnodušan i da sedi mirno. Svi smo pomerali noge i glavu u ritmu muzike, najviše kada nas je studentkinja Ema Stojanović, pevajući pesmu „Cruella de Vill“ izvođača Mel Leven, svojim scenskim nastupom izazvala i naterala da puckamo prstima ili da lupamo dlanom o dlan u ritmu muzike.
Program se završio pesmom Alana Menkena „Seize the day“ koju su pevali svi studenti zajedno. Kako nam se svima svideo nastup, ogromnim aplauzom od kojeg niste mogli ni sopstvene misli da čujete, uzvicima i zviždanjem, nekako smo izmolili da ponove poslednju izvedbu. Zadovoljni mi - zadovoljni izvođači, i koncert je završen sličnim aplauzom.
Ustajali smo opet nasmejanih lica sa ne tako udobnih stolica, ali nismo obraćali pažnju na njih zato što smo komentarisali nastup. Nisam uspeo da čujem nijedan loš komentar i zbog toga mi je verovatno ovaj ostao urezan i nekako sam ga odmah vezao za nastup: „Mama, ja kao da sam sada bila u bajci, je l’ da?“ Devojčica je dobila potpuno jasan odgovor: „Da znaš da si upravu, mila!“
Nema komentara