DRINA ŠTAJNBERG: Do pravog porekla svoje krvi potrebno je zagrebati znatno dublje

Spisateljica Drina Štajnberg trenutno radi kao frilenser u oblasti marketinga, uključujući i grafički i veb dizajn, a najčešće za klijente stvara reklame i piše promotivne tekstove. Bitan deo svog stvaralaštva posvetila je slovenskoj mitologiji, što je i jedan od osnovnih motiva u njenom književnom  prvencu „Miris nasleđa“, koji je nedavno objavila izdavačka kuća „Plavi feniks“.

Ovoj tematici posvećeni su i mnogobrojni sadržaji na blogu koji ova spisateljica samostalno piše i uređuje (drinasteinberg.blogspot.com). Roman „Miris nasleđa“ prva je knjiga iz planirane trilogije „Purpur Arkone“. Prevedena je na engleski (The Scent of Legacy) i od oktobra je u vidu elektronskog izdanja dostupna čitaocima ne samo u slovenskim i evropskim zemljama, već je stigla i do Amerike, Kanade, Australije, Indije, Japana.

Odakle ideja da u naizlged očekivanu ljubavnu priču uklopite i motive i likove iz slovenske mitologije, kao i večni sukob na relaciji dobro-zlo?

Želela sam da na jedan drugačiji, prijemčiviji način čitaoca upoznam sa staroslovenskom mitologijom. Uzimajući kao osnovu univerzalnu priču o ljubavi i strasti, koristeći obrise postojećih mitova i stvarajući nove, gradila sam likove i događaje, nastojeći da kroz njih ispričam svoju priču o starim Slovenima i tako podstaknem čitaoce da sami krenu u pravu avanturu istraživanja slovenske mitologije, koja je zaista fascinantna.

Koliko smatrate da je bitno poznavanje istorije kao dêla nacionalnog identiteta?

Veoma je bitno. Nažalost, istorija se kasapi, modifikuje i kroji onako kako to odgovara datoj situaciji i dešavanjima u zemlji i svetu. Njen značaj se gubi u pogrešnom tumačenju i neadekvatnom ispoljavanju nacionalnog ponosa. Takođe, kako bi se spoznao nacionalni identitet, nije dovoljno samo prelistati školske udžbenike nekoliko vekova unazad. Da bi se došlo do pravog porekla svoje krvi, potrebno je zagrebati po istoriji znatno dublje.

Koliko je slovenska mitologija (nepravedno) zapostavljena u delima istoričara, ali i kao motiv u književnim i drugim umetničkim delima?

U delima istoričara, slovenska mitologija je svakako prisutna. Međutim, u odnosu na druge, za nas tuđe mitologije, njoj je posvećen neznatan deo. Tako mi sada imamo situaciju gde odlično poznajemo, recimo, grčku i rimsku mitologiju, dok nam je vlastita skoro potpuna nepoznanica. Ipak, ukoliko se neko sam zainteresuje za ovu temu, može pronaći veliki broj istorijskih knjiga, prvenstveno stranih, ali i domaćih autora. Međutim, u književnim i drugim umetničkim delima ona je zaista zapostavljena. Iako se u poslednjih nekoliko godina pojavio izvestan broj sjajnih autora koji se u svojim romanima bave staroslovenskim motivima, njihova dela nemaju dovoljno jak odjek među čitaocima. Stičem utisak da domaći čitalac nema sluha za takve teme, te da će se većina pre odlučiti za neke avanture nordijskih bogova nego za dobru priču protkanu slovenskom mitologijom.

Budući da je ovo vaša prva knjiga, i da ste uz pomoć nje gradili svoj književni stil, da li postoji neka terminološka odrednica kojom biste ga opisali trenutno ili kojoj težite u svom radu?

Mislim da ne postoji nikakava terminološka odrednica kojom bih sama opisla svoj stil. Prvenstveno zato što se nisam vodila nijednim posebno dok sam pisala, a zatim što me te ograde i etikete, naročito u umetnosti, nikad nisu zanimale. Svakako, tu su kritičari i drugi stručnjaci, koji smeštaju ljude i njihova dela u posebne odeljke i fioke, tako da ću taj deo prepustiti njima.

Smatrate li da pisanjem knjige autor donekle ograničava svoju maštu, i da li je u vašem slučaju postajao neki element autocenzure, iz bilo kojeg vida straha od neprihvatanja ili loše kritike?

Zapravo mislim suprotno. Upravo pisanjem autor u potpunosti može da oslobodi svoju maštu i prepusti se stvaranju dela sačinjenog od njegovih najdubljih fantazija. Ograničenjima bilo koje vrste autor guši svoju kreativnost i sposobnost da stvori delo kakvo želi. S obzirom na to da mi je ovo prvi roman, u početku sam upravo zbog tog straha od neprihvatanja i loše kritike, zbog onog „šta će drugi reći“ kontrolisala svoje rečenice. Međutim, ubrzo sam uvidela da autocenzurom i izbegavanjem izraza, fraza, scena, njihovim šminkanjem, ne dobijam ono što želim. Zato sam se umesto literarnog sakaćenja zarad bolje kritike, odlučila za pisanje vođeno maštom, onakavom kakva je. Na kraju krajeva, nikad neće postojati delo koje će se svima da svideti. Lošim kritikama još niko nije pobegao.

Koliko pisac treba da se potrudi da ispuni horizont očekivanja kod čitalaca – kada je očekvano obavezno i dobro u književnosti?

Pisci obično pišu kako bi se oslobodili priče koja raste u njima i koja se mora osloboditi, kao što su mnogi velikani tvrdili. Ispunjavanje bilo čijih očekivanja je najčešće jalov i besmislen posao, i ako se kreće u stvaranje sa tim preduslovom, ishod je najčešće daleko od umetnosti, sem ako je autor Nabokov ili neko sličan, a ni on se nije takvim delima proslavio. Na jeftinoj televizijskoj zabavi je da ispunjava želje mase, a sada se takva jeftina zabava toliko proširila na čitav medijski prostor da je krajnje vreme da se sa takvim udovoljavanjem prestane.

Zašto ste se odlučili za koncept pripovedanja iz prvog lica, budući da je tema slovenske mitologije mahom nepoznata čitaocima, a takav pristup čitaocu predočava samo one događaje koje glavni junak doživi?

Pripovedanjem iz prvog lica želela sam prvenstveno da čitalac zajedno sa Purpur polako otkriva deo po deo staroslovenske mitologije. Vodeći se idejom da će većini publike svet starih Slovena  biti nepoznanica, mislila sam da bi bilo fer da taj svet upoznaju zajedno sa njom. Tražeći odgovore kroz njena pitanja, želela sam da vide kroz njene oči, misle kroz njena razmišljanja, osete kroz njena osećanja i na kraju prihvate taj daleki svet kada ga i ona sama prihvati.

Koliko je Purpur Devan zapravo obična u svojim željama, nadanjima i problemima, a Jarilo prototip idealnog muškarca?

Ako se izuzme nametnuta sudbina odabrane, Purpur je zapravo sasvim obična žena. Bez obzira na njeno poreklo, obrazovanje, na njenu porodicu, ona nepobitno deli sudbinu velikog broja žena srednjih godina, koje su u nekom životnom momentu naletele na kamen spoticanja (u njenom slučaju to je loš brak) i nikada  nisu ustale, niti probale da krenu dalje. Ostale su zarobljene između želja i nadanja s jedne strane i straha da će njihova sreća na neki način ugroziti njihovu porodicu, prvenstveno decu, s druge. Ostajući večno gladne ljubavi, samoostvarenja, ali i strasti, pognute glave, posmatraće kako život prolazi mimo njih, čekajući da se desi neko čudo koje će ih spasti. Pritom neće shvatiti da su zapravo one same po sebi to čudo i da će od momenta kad uzmu život u svoje ruke, magija sama doći. Jarila sam sklapala iz delova, upravo tako da dobijem taj idealan prototip muškarca. Iako je bog, fizički savršen, njegova veličina ne leži u moći i strahopoštovanju drugih, već je skrivena upravo u njegovoj ljudskosti, u vrtlogu emocija od kojih je satkan i sa kojim mora da se nosi. On voli, mrzi, pobeđuje i gubi. Njegova ljubav je besmrtna, ali isto tako i njegova patnja. Načini na koje on pokušava da uspostavi ravnotežu između svoje odgovornosti prema svetu i ljubavi prema jednom običnom ljudskom biću nisu uvek najbolja rešenja. Međutim, on priznaje svoje greške. Dostojanstveno nosi krst svoje krivice, traga za idealnim rešenjem, pa makar ono bilo na njegovu štetu. Upravo ta njegova rastrzanost, taj deo boga rata koji ocrtava njegovu neustrašivost i snagu i deo koji pripada bogu proleća, koji je satkan od najveće nežnosti, spoj nespojivog, čine ga, po mom mišljenju, idealnim muškarcem.

Koliko je vaše životno iskustvo pomogo u savladavanju prve etape romana?

U velikoj meri. Spadam u osobe kojima život, kako zbog ličnih izbora, tako i zbog spleta okolnosti, često krene neplaniranim tokom. To me je naučilo da na svako iskustvo, ma koliko ono divno ili bolno bilo, gledam kao na novu životnu lekciju. Upravo su te lekcije, odnosno emocije koje su one u meni proizvele, bile stalno prisutne i na izvestan način me vodile pri pisanju i savladavanju prve etape romana.

Na svom blogu takođe pišete o slovenskoj mitologiji. Odakle tolika ljubav i strast prema njoj?

Danas postoji dosta blogova koji govore o slovenskoj mitologiji, a ono što mene možda razlikuje od drugih jeste način na koji pišem. Nastojeći da izbegnem suvoparne, statične forme, često povlačeći paralele između njih tada i nas sada, pričam svoju priču, vodeći računa da čitalac pritom dobije sasvim dovoljno podataka i činjenica, a da ga to ne zamori. Ja sam veoma ponosna na to što sam pripadnica slovenskog naroda, te mi se samim tim ljubav i strast prema staroslovenskoj mitologiji čine kao sasvim prirodna pojava.

Koliko je istine u tvrdnjama da posle nekog vremena, likovi žive svoje izdvojene živote u odnosu sa čitaocem, a da je na autoru samo da ih usmerava...?

Mislim da uvek pri susretu sa dobro izgrađenim likom čitalac stiče utisak kao da ga poznaje, kao da je živ, i samim tim ga nadograđuje dok čita. Kombinacijom onog datog u delu i sopstvenog iskustva, misli, želja, tajni, čitalac uvek stvara nešto novo. Zato je čitanje vrlo intimno iskustvo i za svakog je svaki lik različit, jer ga svako zamišlja, razmaštava na neki svoj način. Tako da bih rekla da je ova tvrdnja velikim delom tačna.

Vaša knjiga je za relativno kratko vreme prevedena na engleski jezik. Da li ste već dobili neke povratne informacije i od stranih čitalaca? Ako jeste, koliko se one razlikuju od reakcija naših čitalaca?

Na osnovu prvih povratnih informacija mogu reći da strani čitaoci značajno lakše prihvataju celu priču i paranormalnu vezu između glavnih junaka. U njoj vide sjajnu avanturu, prepunu zapleta, sa neobičnim likovima i za njih potpuno novim, čudesnim svetom čija vrata su im se tek odškrinula. Upravo to što su događaji i likovi razbacani po celom svetu, a ne samo u Srbiji ili na Balkanu, daje im mogućnost da se poistovete sa glavnim junacima, da vole Puprur, žive njen život i navijaju za njen izbor. Na kraju se ipak čini da ljubav, ma gde živela, između koga god se desila, ma koliko bolela, priča uvek istim jezikom.

Budući da su u planu još dve knjige trilogije, da li imate tačnu predstavu kako će se radnja odvijati ili koliko će se likovi menjati i prilagođavati fabuli?

Drugi deo trilogije je već završen, dok treći postoji u sirovom obliku i trenutno se trudim da od skeleta napravim živ organizam. Mislim da će razvijanje likova, kao i tok same trilogije, iznenaditi čitaoce i izazvati dosta uskomešanih emocija i reakcija na samu priču, novonastale događaje, nove, ali i stare likove. Što se tiče delova trilogije, iako mi je prvi deo najdraži, mislim da slobodno mogu reći da je, makar za mene,  treći najsnažniji, dok će retko ko ostati ravnodušan prema završnici drugog dela.