Modna kreatorka i autorka romana „Amoaž“ Marijana Mateus posavetovala je građane Srbije povodom Svetskog dana pozorišta „da bih ipak trebali malo da nađu vremena i, eto, nešto novo da pogledaju - da li je to Pozorište na Terazijama, da li je to Jugoslovensko narodno, da li je to naše, Glavno, Narodno... Mislim, apsolutno nije važno gde“.
Ostalo nam je nepoznato koji žanr najčešće podstiče ovu svestranu medijsku ličnost „malo da nađe vremena“ i ode, recimo, u Glavno pozorište. Da li su to komedije, tragedije, ili možda drama apsurda (u koju bi se savršeno uklopila priča o spisateljici koja ne poznaje ni osnovna pravila svog jezika)?
Gotovo svakodnevno nailazimo na pogrešnu upotrebu potencijala u prvom licu (Ja bi voleo, ja bi mogla). Štaviše, veliki broj govornika koristi oblik „bi“ za sva lica. Ima i onih koji su načuli da postoje određena pravila, ali ih je mrzelo da provere na šta se odnose. Tako je jedna pevačica postala poznatija po oblicima „ti bih morao“ i „mi bih smo mogli“ nego po rijalitiju u kojem ih je izgovarala. Nažalost, većina onih koji su se podsmevali pevačici ni sami ne poštuju sva pravila promene: „Rekla je ti bih, ha-ha, hi-hi, mogli bi do sutra da je gledamo kako se blamira“.
Radio-televizija Vojvodine upozorava nas na neiskorišćeni potencijal: „Mogli bi da proizvedemo 14.000 tona meda“. Čak i među onima koji znaju da bi u ovom naslovu moralo da stoji „mogli bismo“ ima mnogo zbunjenih koji vagaju da li se bismo piše kao jedna reč ili dve.
Kakvi šaroliki odgovori na jednu jezičku temu! Postoje oni koji za svako lice koriste oblik bi, zatim oni koji ga dosledno zamenjuju sa bih, pa oni koji pravila poštuju samo u licima jednine, pa oni koji znaju i za oblike u množini, ali ih ne pišu valjano. Četiri pogrešne prakse i samo jedna ispravna: ja bih, ti bi, on (ona, ono) bi, mi bismo, vi biste, oni (one, ona) bi. Kada bismo barem osnove savladali, shvatili bismo da je pismenost - potencijal.
Nema komentara