Na Sajmu knjiga ove godine veliku pažnju je privukla knjiga “Stripoterapija”. Knjigu je napisala i ilustrovala Ana Petrović, koja se predstavila ovom knjigom u izdanju Kreativnog centra. Priču knjige prate stripovane ilustracije i odnose se na intimne situacije koje se javljaju tokom života, prožete sa humorom. Na sajmu knjiga autorki i ilustratorki Ani Petrović je pripalo Specijalno priznanje za mladog dizajnera, kao i diploma ULUPUDS-a za alternativno strip izdanje domaćih autora. Ana Petrović je diplomirala na fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde je završila i master studije. Još neke od njenih ilustracija možemo pronaći u romanu „Ringi Bu i čika Drangulićev vremeplov“, zbirci pesama „Ušlo kuče u sanduče“ i slikovnicama „Idemo na more“ i „Gledamo u oblake“.
Foto: Kreativni centar
Ova knjiga je svoj put započela na internetu, ali sada je stigla i do druge vrste publike kada je u štampanom izdanju. Narativ knjige dozvoljava današnjim generacijama da se sa njom povežu, a mogu videti i da nisu sami u svojim strahovima.
- Bavite se ilustracijom dečijih knjiga. Kako izgleda taj proces?
Čitam rukopis vrlo detaljno. Podvlačim sve opisne prideve i izvlačim beleške. Obraćam pažnju kako je opisan izgled junaka, emocije, enterijer, pejzaž... Sve što nije opisano u tekstu, sama osmišljavam. Trudim se da ne ilustrujem bukvalno svaku reč iz teksta, već da ga dopunim i obogatim nekim svojim doživljajem. Nakon čitanja, podvlačenja, razmišljanja i promišljanja – crtam! Dok radim skice vrlo sam fokusirana i tada mi prija muzika, a kad radim kolor onda volim da mi neko nešto priča, slušam radijske emisije, podkaste ili audio-knjige. Skice i crteže šaljem urednicima koji mi prenose svoje komentare i komentare autora. Malo strepim dok je knjiga u štampi i željno iščekujem da vidim kako boje izgledaju na papiru. Kad knjiga izađe iz štampe, prelistam je detaljno, poklonim bratancima i radim sledeću.
- Kako je došlo do nastanka knjige Stripoterapija?
Stripoterapija je nastala spontano, kao interna šala između mene i moje psihoterapeutkinje. Počela sam da crtam i zapisujem neke od naših dijaloga i situacija kroz koje smo prolazile, trudeći se da tim, često gorkim temama, dodam i određenu dozu humora. Stripoterapija je ubrzo postala mnogo više od interne šale. Uz dozvolu i ohrabrenje psihoterapeutkinje, stripove sam počela da objavljujem na društvenim mrežama. Najčešći komentar bio je: „Ovo sam ja”. Reakcije su me motivisale i shvatila sam da mnogi dele moje iskustvo. Ovo nisu stripovi samo o meni, već o svima nama.
- Da li su stripovi u knjizi prikaz situacija koje su se Vama desile?
Neki dijalozi su se bukvalno tako odigrali. Neke sam malo izmenila i prilagodila kako bi i drugima bili razumljivi. Ima i onih koje sam izmišljala. Naravno da nam se tokom sesije nije naprosto stvorio hor i pevao: “O Fortuna”, ali ono što čitaoci iz takvog stripa mogu da zaključe jeste da je bilo trenutaka koji su bili vrlo dramatični.
- Prve stripove ste objavljivali na društvenim mrežama. Šta je dovelo do odluke da ih podelite sa svima?
Na psihoterapiji jedna od nas dve je to predložila, a druga se složila. Malo smo diskutovale o tome kome bi sve “Stripoterapija” mogla biti zanimljiva, da li samo korisnicima psihoterapije ili i onima koje se nikada nisu upustili u taj proces. Takođe smo i diskutovale da li će biti negativnih komentara. Sve vreme smo bile u pripravnosti da se i tako nešto može desiti s obzirom na to da društvene mreže mogu biti i vrlo surovo mesto. Srećom, tako nešto se nije dogodilo.
- Da li mislite da i drugi treba da slede Vaš primer i više pričaju o svojim osećanjima?
Kada sam počela da objavljujem stripove, često su mi govorili da je to vrlo hrabro. Zapravo mi je žao što je to tako. Nije mi jasno zašto je potrebna hrabrost da bi javno rekao kako se zaista osećaš. Zar to ne bi trebalo da je sasvim normalna stvar? Mislim da ne treba da krijemo kada se osećamo loše, kao što mislim da je i u redu da se nekad pohvalimo. Najvažnije je biti iskren.
- Kakav odnos se ostvaruje između emocija i onoga što je na papiru?
Zanimljivo pitanje. Mislim da zavisi od rada do rada. Ima crteža koji me iznova i iznova razneže kad ih vidim. Nekad se setim šta sam slušala u pozadini dok sam ih radila ili kako sam se u tom trenutku ili periodu osećala. Ima crteža na koje se i sama glasno nasmejem kad ih vidim. Međutim, imam i crteže koje ne volim da vidim, podsete me na nešto što ne želim. Trudim se da se ne vezujem previše za svoje crteže, jer kad se za jedan isuviše vežeš onda ti je teško da počneš nov. Jako je važno i naučiti kada i kako stati sa radom na nekom crtežu ili knjizi.
- Na koji način boje mogu da doprinesu u izražavanju emocija?
Mogu mnogo da doprinesu. Ono što su nama govorili profesori na Fakultetu primenjenih umetnosti jeste da kroz crtež mnoge stvari mogu da se nauče i uspešno savladaju. To su recimo kompozicija, proporcije, senčenje... Međutim, u slikanju je stvar malo drugačija. Za boju moraš prvenstveno imati osećaj. Kao što je za muziku potreban sluh, tako je za boju potreban osećaj. Taj osećaj treba negovati i razvijati. Ne mogu uvek da objasnim zašto sam koristila baš tu određenu nijansu, jednostavno tako sam u tom trenutku osećala.
- Da li mislite da sada kada je Stripoterapija i u štampanom izdanju, da će stići do većeg dela publike i približiti im osećanje koje ona prenosi?
Mislim da dolazi do nove publike. Po komentarima i porukama koji mi stižu, vidim da je vrlo lepo prihvaćena i da se mnogi prepoznaju u njoj. Čula sam da su je mnogi klijenti poklanjali svojim terapeutima i da su komentarišući neke od stripova ulazili u svoje dublje priče. Drago mi je da je to tako.
Nema komentara