Predstava „Draga Jelena Sergejevna“, čiju je režiju potpisala Lana Pavkov, privukla je pažnju kako publike tako i kritike. Mlada rediteljka u intervjuu za „Odjek“ priča o uslovima za razvijanje u Srbiji, ali i o tome zašto je naša generaacija izgubljena.
Mlada rediteljka tom predstavom završila je studije režije, i njen put se sada nastavlja na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je upisala master studije. U svet filma i pozorišta ušla je spontano, ne previše zainteresovana za obaveze u školi i uobičajene aktivnosti, okupila je „glumce“ oko sebe, drugare kojima je to bilo zanimljivo i pokrenula dramsku sekciju. Počelo je kao dobra zabava i nije znala puno o tome. Vremenom se zaljubljuje u pozorište, njegovu sposobnost da svaki put bude jedinstveno i da se prilagodi trenutku i publici. Uporna i odlučna pauzira godinu i uz manje poteškoće uspeva da se upiše na Akademiju, gde u potpunosti pronalazi sebe.
Ovaj projekat objedinio je mlade talentovane glumce Akademije umetnosti i iskusnu glumicu Veru Hrćan Ostojić, koja iza sebe ima trideset godina radnog iskustva u pozorištima širom zemlje. Ovaj kontrast izmedju generacija, upravo je i tema predstave, koja ukazuje na društvene probleme. Pohlepu mladih ljudi, makijavelizam i poremećene kriterijume, gde cilj opravdava sredstvo, a novac i moć su jedini izlaz iz bede i nemaštine
Da li vam je neobično kada vest o premijeri vaše predstave izađe u novinama?
– To jeste neka novina, studentski zadaci poput ovog, pogotovo sa Akademije, nisu uopšte propraćeni medijski. Uzak je krug ljudi koji dolazi da gleda. To su kolege, što je stvarno jako loše, i u tom smislu mi prija. Drago mi je da ima prostora za nas, za kulturu, za umetnost. Pozorište je nešto što se dešava u dodiru i kontaktu sa publikom.
Smatrate li da, kao mlada rediteljka, imate potrebne uslove za rad i usavršavanje, i mogućnost da u potpunosti ostvarite svoje ideje?
– Ne, nema, ali mora da bude prihvatljivo inače ću da izvršim samoubistvo, da se preselim negde, pa ću tamo opet imati druge probleme vezane za kreativno izražavanje. Ali mislim da to zavisi od osobe do osobe. Uvek ćeš naći način da realizuješ ono što hoćeš, kako-tako. Ja ne vidim na vidiku svoj sledeći projekat. Sad je potrebno da se to nešto ponudi, pojavi ili da ja to nekako sama stvorim. Samo je dobro što sam ja dobila tu priliku i što je pozvana ta publika koja verovatno, nažalost, ne bi ispratila taj događaj. Deo odgovornosti je tu i na ljudima, što se ne interesuju dovoljno.
Šta mislite da je koren problema mladih ljudi, koji gube osnovne ljudske i moralne principe, i svrha života im postaje slepa potraga za novcem i moći?
– To je jako teška tema, i sama sam nekako deo toga. Sve zavisi od okolnosti, vremena u kom živiš, uslova u kojima odrastaš, od porodice, vaspitanja. Odeća je propusnica za dobar život, kao što kaže Sonja u predstavi. Ti ako si navikao na određeni luksuz, tebi će biti prirodno teško da ga se odrekneš. Mnogo je to veće pitanje. I istorija se ponavlja, a mi smo uvek isti ljudi sa istim problemima.
Spominje se u predstavi da je jedan od junaka, Aljoša, stručnjak za Dostojevskog. Da li mislite da postoji veza između junaka predstave i Raskoljnjikova?
– Sigurno postoji, mora da postoji. To je ono o čemu oni govore. Mislim da to nije konkretno vezano za mene lično, za Raskoljnjikova ili „Zločin i kaznu“, već uopšteno za teme kojima se on bavi. To zlo koje se provlači kroz njegove romane, i pitanje odakle dolazi i zašto postoji. A svakako da je priča Jelena Sergejevne priča o jednom takvom zlu.
Predstava se između ostalog bavi i jazom između generacija. Taj problem je univerzalan i uvek aktuelan. Ipak, naša generacija deluje kao da mnogo odudara. Razmišljanja maturanata su miljama daleko od stare profesorke. Da li je naša generacija izgubljena?
– Da, jeste, pričala sam sa profesorima o činjenici da jedna kvazi modna blogerka proda ogroman broj knjiga na Sajmu i to je „vau“. Nemam ja ništa protiv njih, to je sve u redu da to postoji, ali to nije jedina stvar. To nisu parametri uspeha, i to ne bi trebale da budu naše težnje. Tako da mislim da je naša generacija veoma izgubljena. Ali uvek ima nade, ljudi mogu da se pronađu u pravim stvarima. Samo moraju to nešto da potraže. Mnogo se lako danas živi, mnogo se lako pristaje na te stvari, mnogo je lako biti isti, nego težiti ka nečem svom.
Šta mislite o stavu da pozorište polako gubi trku sa nekim jeftinijim i banalnijim vidovima zabave, i da ljudi sve ređe izdvajaju novac da pogledaju dobru pozorišnu predstavu?
– Ja se ne slažem sa tim, mislim da vreme pozorišta tek dolazi. To je nešto živo, živa stvar, svaka predstava je drugačija, svako igranje je drugačije, jer je živ glumac na sceni. Mislim da od toga nikada nećemo moći da pobegnemo, niti želeti. A to da se manje ulaže, to je problem vaspitanja. Roditelji nemaju običaj da vode decu u pozorište, oni se ne navikavaju, onda smatraju da je to užasno dosadno. Fali ljudima kulture, to je problem svih nas.
Šta planirate u budućnosti, sprema li se neki novi projekat?
– Upisala sam master filmske režije na FDU u Beogradu i planiram da snimim film o pozorištu. Radiću predstavu i od nje ću napraviti film. Da li će to da bude kao Trijerov „Dogvil“, dokumentarni ili igrani, ne znam još.
Foto: Srđan Đurić
Nema komentara