Elektronska muzika je donekle zapostavljena u Srbiji, od nje se ne može obogatiti, ali i dalje postoje ljudi i kod nas koji je produciraju iz ljubavi. Jedan od njih je Vladimir Vranjković, poznatiji kao Vanjanja.
Foto: Nevena Arsenijević
Vanjanja je di-džej rođen u Tuzli, a od 1994. živi u Novom Sadu. Ovaj 37-godišnjak dugi niz godina vodi emisiju Klab revolušn, koja se od ove godine emituje na radiju AS, a uživo ga možete čuti ponedeljkom i četvrtkom u novosadskom noćnom klubu Kuba Libre. Pored toga što redovno nastupa u tom klubu, gostuje i u drugim mestima u Srbiji. Zavređuje pažnju jer je inovativan i drugačiji. Kada nastupa u određenom noćnom klubu, ljudi dolaze da bi njega čuli, a to je sve postigao četrnaestogodišnjim vrednim radom, kojim je izgradio dobar ugled. Za Univerzitetski odjek pričao je o situaciji na di-džej-sceni kod nas i u svetu, kao i o uticajima koji su učinili da je on ovo što je danas – Vanjanja.
Danas mnogi sebe nazivaju di-džejem. Međutim, posao di-džeja nije samo da pušta muziku. Kako biste vi približili ljudima svoju profesiju?
Nekad je to bilo mnogo zanimljivije i mnogo opuštenije, bilo je iz ljubavi pre svega. Bilo je mnogo manje pod navodnicima di-džejeva, ljudi su želeli da čuju nešto drugo, nešto novo. Ja bih nas sve ipak nazvao puštačima muzike, jer se sve svodi na iste hitove, takva je situacija.
Već dugo uređujete i vodite emisiju Klab revolušn. Od ove godine emisija je na radiju AS. Otkud to da ste se odlučili za rad preko medija?
Mislim da sam 2006. godine počeo da vodim tu emisiju na raznim radio-stanicama, a sada sam na radiju AS. A zašto sam na mediju? Pa, to je sve nekako povezano. Prvi posao koji sam radio je bio tonski realizator, pa je odatle sve i krenulo, zainteresovao sam se za to na drugačiji način.
Pored toga što vodite Klab revolušn, radite i u noćnim klubovima. Koji od ta dva posla vam se više sviđa?
Draga su mi oba, nijedan ne mogu posebno da izdvojim jer je, kao što sam već rekao, to sve povezano. Na radiju možeš da daš sebi više slobode, da predstaviš malo nove muzike gde slušaoci lakše i bolje mogu da ih prihvate, a u klubu baš i ne možeš. Svi su pijani, đuskaju, ne možeš da kažeš: „E, ovo je nova pesma od tog i tog.” Nije ih briga, samo da im pustiš hitove tipa od JDG-a Mumbaj. Kada sam prvi put pustio tu pesmu, bio je četvrtak i bilo je nekih mojih kolega. Ja sam to prvi pustio u gradu mesec dana pre nego što su ostali počeli da je vrte. I kada sam je pustio, svi su se okrenuli i gledali me upitno, ali kada je počela da gruva, svidela im se, pa sam morao da je pustim tri puta to veče.
Kakav je vaš stav po pitanju toga što u noćnim klubovima morate da puštate komercijalnu muziku?
Nemam ništa protiv komercijale, priznajem da sam komercijalni di-džej, to nije problem. Problem je što čak i komercijalna muzika i uopšteno strana muzika slabo dopire do ljudi iako se strana muzika mnogo brže menja, ali ja ne mogu to da iskoristim i da toliko često menjam svoj set koliko bih želeo. Bilo bi lepo kada bi to bilo drugačije, ali nažalost ova ekspanzija kafana i kafanica to ne dozvoljava, ne dozvoljava da odem u drugom smeru. Sve je uži izbor, na jako malo mesta možeš da čuješ nešto da nije komercijala.
Govorite kako je Armand van Helden imao najviše uticaja na vas. Kako se to odražava na muziku koju stvarate?
Tokom godina se odražavalo, međutim, Van Helden je omatorio, pa nema toliki uticaj više na mene. Dok je još bio mlad, bio je najveći car na svetu, čovek je pomešan od četiri rase. Taj njegov fazon tada je stvarno neprevaziđen, taj elektrohaus. Jedno vreme je pomerao granice, ali brzo su zaboravljene prave vrednosti, kao na primer i Bob Sinkler, ali nisu se ukomercijalisali, kao što je to Dejvid Geta uradio, pa su ostali u zapećku. I dalje postoje drugi producenti koje ja rado slušam i pratim. JDG je kul, ali je relativno nov. Aksvel još uvek dobro radi, Stiv Enđelo takođe, Kris Lejk je moj idol svih vremena. To je čovek koji je u svakom trenutku ispred svog vremena, ali ga ljudi ne slušaju jer nije komercijalan iako ja vrtim gomilu njegovih stvari, ljudi đuskaju i nemaju pojma da je to on jer nije na MTV-ju.
Kako gledate na današnju di-džej-scenu, da li vam se više sviđala kada ste pre više od deset godina započinjali karijeru?
Najbolje mi je bilo tu negde pre 5-6 godina, tad je bila ekspanzija odlične muzike, ljudi su dolazili da se zezaju i nije mi bio problem kada pustim neku pesmu da mi priđu i pitaju šta je to, ali to mi se sve ređe dešava. Ako me i pitaju šta je, to znači da će postati hit, pa čak i na splavovima. Nekad je to bilo da ne poveruješ, masa je bila u delirijumu od pesama koje prvi put čuju. Recimo, da uključim i Erika Pridza u celu priču, on je takođe jedan od bitnih ljudi, kao i Ded Maus, koji su kreirali moj muzički ukus, i kada izađe nova Erikova pesma, svi su u delirijumu, kao što su danas reakcije na Rijanu ili Siu. (smeh)
Ljudi misle da elektronska muzika podrazumeva samo jedan žanr, ali je ona bogatija, ima raznih pravaca. Kakve zvukove vi volite da producirate?
Oduvek sam za sebe govorio da sam elektrohaus di-džej, kao i ar-en-bi i hip-hop. Na to su me drugari nagovorili još pre mnogo godina, ali sam shvatio koliko je to zapravo dobra muzika. Volim i dabstep, lažem, sve volim. (smeh)
Kakva je perspektiva za di-džejeve u Srbiji?
Ja im svima kažem kada me pitaju da nauče: „Bolje nemoj.” (smeh) Veliki problem ne samo za di-džejeve, nego sve ukupno je što će biti sve manje mesta gde se ne slušaju narodnjaci ili kako već oni sebe nazivaju. Neshvatljivo mi je da se ljudi „lože” na Elitne odrede, koji ne znaju ni da pevaju. Dok je tako, opet srljamo u drugu krajnost gde ćemo doći u ono najgore vreme tamo negde posle bombardovanja.
Zašto Vanjanja?
Recimo 2005. godine je radio lokal Latino, u koji sam stalno izlazio. Tu su postojale dve konobarice, Sanja i Tanja. Tanja nam je bila jako kul i sa njom smo se stalno zezali i kada smo dolazili tu, pošto je u Latinu uvek bilo krcato, vikali smo sa određene razdaljine: „Tanjanja, daj dva piva!” (smeh) i onda je ona počela mene da zove Vanjanja, pa je tako i ostalo.
U kom pravcu planirate da razvijate vašu muziku?
Već duže vreme radim na nekoj elektronskoj dens-muzici, koju imamo priliku da slušamo u svetu, da zaživi i ovde kod nas, ali na našem jeziku. To je ono u čemu naši producenti greše, ima jako dobrih producenata, ali to nije ništa na našem jeziku. Kod nas radi Igor Garnier, ali je on na granici, trudi se, ali ima problem što mu je stalno jedno te isto, jedan ženski patetični vokal, isti ritam. On je jako dobar muzičar, i njegovi roditelji su bili muzičari čini mi se, uklopio se u neko sivilo, on tako radi. Bilo bi dobro da imamo još nekoliko Garniera i da su nabildovani kao on, da dobro izgledaju, ja nemam gene za to. (smeh)
Nema komentara