DOMINIK JANOVIĆ: Ljudi ne znaju šta je prihvatanje

autor: Đorđe Ivanović 115 pregleda 0

Student treće godine novinarstva u Zagrebu, Dominik Jovanović, pokrenuo je nedavno Fejsbuk stranicu HendiCappo, koja se na specifičan način bavi životom osoba sa invaliditetom.

Photo: Facebook Page HendiCappo

Svojim objavama privukao je pažnju javnosti u Hrvatskoj i zemljama u regionu, pre svega medija, među kojima su Večernji, Index, Slobodna Dalmacija i drugi. Kao glavni motiv za vid novinarskog angažmana navodi neprimereno izveštavanje medija na temu invaliditeta, podstaknuto pobedom Denisa Barte u hrvatskom talent šouu Supertalent. Mediji su u prvi plan stavili to što je Denis slep i autističan, praćeno patetičnim narativom, a u drugom planu nalazio se njegov talenat – sviranje i pevanje.

Dominik, kao mladi novinar, želeo je da na šaljiv način objasni hrvatskoj javnosti da to što oni smatraju prihvatanjem zapravo predstavlja jednu vrstu diskriminacije, te da život osoba sa invaliditetom prikaže u svakodnevnom svetlu.

Kada si pre nekoliko meseci osnovao stranicu HendiCappo, sadržaj je prvenstveno bio šaljivi osvrt na svakodnevni život osoba sa invaliditetom. Sada se taj fokus pomerio, pa se baviš i ozbiljnijim temama. Koji su ciljevi tvoje stranice?

– Meni je zapravo cilj bio da napravim kontru svim prijateljima koji imaju hendikep, a koji kukaju i koji se ne bore za sebe. To mi je bio najveći cilj, da im pokažem da ne treba pričat o invaliditetu, već da se treba živit. A pošto se ja volim zezat, ukomponovao sam to sa svojom realnošću i tako je nastao HendiCappo.

Planiram i novu emisiju, na temu prihvaćanja osoba s invaliditetom, i mislim da će to bit ratna zona, jer ljudi misle da prihvaćaju ljude s invaliditetom, ali ne znaju u biti šta je prihvaćanje. Imaću i goste, jedan od njih je paraolimpijac koji nema razvijene noge i ruke, a pliva. Čovjek je prvak u plivanju i normalno živi, ima djevojku i tako dalje. Jedva čekam da ga ugostim, jer predviđam da će biti dobra emisija!

Reakcijom na pobedu Denisa Barte u Supertalentu privukao si ogromnu pažnju javnosti. Šta se zapravo desilo?

– On je pobjedio i meni se to jako svidjelo, međutim nije mi se svidjelo kako su ga mediji prikazali. Pre samog nastupa imaš 5-6 minuta videa gdje se govori kako je on je rođen bolestan, pa onda ona patetična muzika i tako dalje. I onda su se ljudi automatski rasplakali dok on nije ni počeo ništa radit. Po mom mišljenju je stvarno supertalent to što on svira klavijature, jer ne može koristiti ruke ni za šta drugo osim toga. Poenta tog komentara koji sam napisao na stranici bila je da bi on pobjedio i dostigao istu razinu uspjeha i bez patetičnog prikazivanja na početku.

Njegov otac mi se nedavno javio i jako je bio revoltiran, što ja razumijem. Čovjek me je krivo shvatio, pa sam onda pokušao objasniti da nisam ništa rekao  protiv Denisa već protiv te medijske prezentacije, koja nije samo na Denisu nego i na meni i raznim drugim osobama s invaliditetom. Uvjek se u fokus stavlja ta neka priča lošeg života, a talent zbog kojeg stvarno trebamo biti spominjani ode u drugi plan. To je ta moja poenta.

Nakon toga su ti se javili i hrvatski mediji?

– Jeste, javili su mi se mnogi mediji i nisam zadovoljan zbog toga, jer me je većina krivo prenjela, napisali su da sam ja ogorčen. Ja uopšte nisam ogorčen, nego se jednostavno borim protiv toga da mediji krivo prikazuju osobe s invaliditetom. Javili su mi se gotovo svi hrvatski mediji, od Indexa, Večernjeg, Slobodne Dalmacije, svi ovi pisani mediji su me zvali, i rado sam davao izjave. Odgovorio sam i Denisovom ocu, ali privatno jer nisam hteo stvarat sebi rejting od njegove tuge.

Rekao si da su ti se ljudi javljali i privatno, i da si imao i pozitivnih i negativnih poruka. Je l’ si imao utisak da si više shvaćen ili da si neshvaćen?

– Inboks mi je bio pun negativnih i pozitivnih komentara, ima svega. Kad su se javljali direktno na moju stranicu, uglavnom je bilo pozitivno. Kad su mi se obraćali posredno, preko medija gde su me objavili, onda je bilo jako negativno. Tako da ti ne mogu reć tačno, jedan-jedan je rezultat.

Da li diskrimintorno i patetično izveštavanje o osobama s invaliditetom vidiš kao hrvatski ili globalni problem?

– To je problem i šire, ne samo o osobama s invaliditetom nego i drugima, siromašnima na primjer. Ja pokušavam naći odgovore kako drukčije prikazati osobu s invaliditetom. Da sam ja novinar i da idem intervjuirat nekoga ko ima invaliditet, ja to uopće ne bih spomenuo. Zašto? Jer bi to ljudi automatski vidjeli. Ako neko dobro svira, ja bih ga pustio da svira i prikazao to, i ljudi bi zaključili treba li se diviti ili ne. Stavljanje naglaska na to je glupo, nema smisla.

I samim time, dešava se problem ne samo Denisu nego i nama. Kada ljudi koji su gledali Supertalent vide mene, sjetiće se Denisa i reći: „Vidi ga, ovaj je isto jadan, ne može nešto.“ I onda se opet vraćamo u onaj krug diskriminacije protiv kojeg se sve više treba borit. Tako da je borba protiv toga još jedan cilj te moje stranice, da pokažemo tu neku drugu i vedriju stranu života koja je puno zastupljenija od onoga što narod misli.

Postoje li emisije koje pravilno izveštavaju o osobama s invaliditetom?

– Ne znam kakvo je stanje kod vas u Srbiji, ali kod nas baš i nema. Nema u medijima dovoljno prostora za osobe sa invaliditetom na takav način. Ako se izvještava, to je uglavnom slabo i jednostavno, patetika teška i to je to. HendiCappo je zapravo kontra-pokret tome, neki medij gde se mogu osobe s invaliditetom realno prikazat.

Kako gledaš na različite politički korektne nazive za osobe sa invaliditetom? U proteklih nekoliko godina, stalno se stvaraju novi i stari postaju diskriminatorni.

– Meni su ti nazivi smešni, mislim nije bitno kako me zoveš, ja sam Dominik, znaš. Da li ćeš me ti zvat invalid ili kripl, meni to ništa ne smeta. I volim se baš zezat na taj račun i mislim da je ta preterana politička korektnost još jedan od problema. Ljudi paze kako će vam se obratiti iz nekog straha. Zapravo je to nebitno, meni je to toliko sporedna stvar i mislim da se prvenstveno osobe s invaliditetom koje još nisu spremne izać u javnost brinu o tome kako ih ko zove. Kad ti imaš nekog sadržaja u životu, apsolutno je nebitno da li ćeš biti hendikepirani, osoba s invaliditetom ili nekako treće.

Da li se ljudi koji te ne poznaju i koji nemaju invaliditet drugačije ponašaju prema tebi, kao da se plaše da te ne uvrede?

– Da, imam takve doživljaje često. Zna me iznervirati kad ljudi bacaju neke fore i onda me tapšu po ramenu i govore: „Izvini, znaš, ja se samo šalim.“ Ispada kao da sam mentalno zaostao. I onda, da njima kontriram, počnem bacat crni humor na svoj račun, pa ih iznenadim svojim ponašanjem i onda to nekako izjednačim. Ali obično ljudi koji nastave tako se ponašat nekako su mi nisu iskreni, pa se onda i ne družim s njima previše, jer mi samo dignu tlak.

Misliš da je humor jedan od načina za razbijanje teznije i povećavanja jednakosti među ljudima?

– Pa da, jer ako osoba s invaliditetom pokaže na humorističan način svoj život, onda jednostavno ne možeš da se ne smiješ. I apsolutno razbijaš taj neki zid koji si imao prije. Lakše ljudi prilaze. Vidim da stvarno ima pozitivnog pomaka, recimo na fakultetu, ljudi koji me prije nisu znali, priđu mi kažu: „Stranica ti je super Hendi, ’ajmo se slikat.“

Ipak, kada komičari koriste crni humor, dobijaju primedbe da su njihovi komentari neukusni. Šta misliš o tome kada se javnost pobuni protiv nekih događaja koje smatra diskriminatornim, uz objašnjenje da brani vaša prava?

– U zadnje vreme mi deluje to dosta odbojno. Imam osećaj često da ljudi koji brane osobe s invaliditetom, a nisu osobe s invaliditetom, zapravo su one koje pokušavaju skupit moralne bodove na nama. Ako se mi ne bunimo, šta se onda imaš ti bunit.

Prije neki dan ulazim u tramvaj i niko se neće dignut, ali meni se uopće ni ne sjedi, nakon čega se neki deda počne derat na sve: „Kako vas nije sram“, i ja odgovorim da ne treba da se on buni ako nisam ja. Ljudi žele pomoć, ali u toj pomoći preteraju. Neka reagiraju onako kako bi reagirali za svakog drugog čovjeka. Ako te zamolimo da nam treba pomoć, onda uskoči. Zato što svaka osoba s invaliditetom koja nema intelektualne teškoće je sposobna razlučit kad joj treba obrana i pomoć a kad ne.

Kakva je situacija u Zagrebu i uopšte Hrvatskoj kada je reč o arhitektonskim barijerama?

– Mi imamo jaku zaleđinu za osobe s invaliditetom, posebno ured za osobe s invaliditetom, samo postoji jedan problem – Ured se nalazi na spratu i ima stepenice bez ikakvog prilaza. To je meni tolka ironija. A što se tiče inače prilaza u Zagrebu, meni osobno ne trebaju jer ja mogu po stepenicama. Ali vidim, recimo, da kad idem s prijateljem koji je u kolicima, nas dvojica ne možemo u kazalište, ne možemo na mnoga mjesta. Tako da, to je još uvek dosta velika tema o kojoj se sve više govori, a premalo radi.

Spomenuo si da se govori dosta, a malo radi, kako vidiš taj odnos verbalnog angažmana i praktičnog?

– Verbalno svi sve prihvaćaju, svi su svega svjesni, a kad dođe do prakse onda tu štekamo. U Istri, u Puli, odakle sam ja, postoji pravo prihvaćanje osoba s invaliditetom zato što ja tamo nisam nikad bio karakteriziran kao takva osoba i možda se jedino tu nisam osjećao drugačije. A sad se moram dokazivati. To je zato što mi u Puli imamo jak centar za osobe s invaliditetom u koji sam ja išao, pa vjerujem da je moj stav proizašao iz tog centra i tog načina odrastanja. I volio bih da i Hrvatska i sve zemlje dostignu taj nivo razvijenosti.

Kako onda predlažeš da se u svakodnevnom životu svest ljudi prema osobama sa invaliditetom menja?

– Kad vidite nekoga sa invaliditetom, zamisli da ga (invaliditeta) nema i tako se ponašaj. Kao što sam rekao, ljudi jednostavno treba da reagiraju kao i za svakog drugog. Međutim, moram iskreno reć da i među osobama s invaliditetom postoje dosta frustrirane osobe koje očekuju da se ide njima pod ruku. Tako da, ima tu i s naše strane nekog zida kojeg obostrano moramo razbit. Ali uvek se trudite da zaboravite na taj hendikep i cijenite osobu po onome što ona jest. Ako ona nije spremna da to prihvati, to onda nije tvoja krivica.

Nema komentara

Napišite komentar