Na ljubitelje životinja, kako onih koji imaju svoje ljubimce tako i onih koji jednostavno vole životinje, najveći utisak ostavljaju psi lutalice. Kako naš zakon kaže, napuštene životinje.
Problem se javlja kada svako od nas ko vidi životinju na ulici pomisli da bi joj najbolje bilo u azilu. Postavlja se pitanje, da li je to najbolje rešenje? Kako je najlakše pričati umesto onih koji ne mogu da govore, to najbolje rešenje treba proveriti.
Pri prilasku prihvatilištu u Šangaju, prigrađu Novog Sada, već se može čuti lavež pasa i osetiti njihov poznati miris, pojačan zbog samog broja životinja na jednom mestu.
Kod kapije čekaju znatiželjni pogledi jednog štenca, mačke koja ima veštinu skoka iz mesta u naručje i mačića koji obigravaju oko nogu gostiju i zaposlenih. Prva situacija koja privlači pogled jesu prljavi kavezi posle kiše u kojima, na prvi pogled, nema nikoga. Međutim, prilaskom prvom kavezu u nizu koji liči na lavirint, izlaze stidljivo sedam štenaca i mršava kuja sa zaštitničkim stavom, što odmah odaje utisak nepoverenja prema ljudima.
Bez obzira na to što stoje u blatu i barici, mašu repićima i pozdravljaju zaposlenog koji se brine o njima. “Padala je kiša pa im je zato ovako prljav kavez, nije uvek tako”, opravdava se zaposleni iako niko od prisutnih nije pitao, on i sam shvata da je pogrešno da tako mali štenci nalaze u takvom okruženju. Obilaženjem ostalih kaveza, znatiželjni pogledi sa vidnim uzbuđenjem kroz lavež ukazuju na to da, bez obzira što se nalaze u četiri zida, traže pažnju i nadaju se da će baš oni svojom pojavom, pogledom, propinjanjem na dve šape, učiniti da se ta vrata otvore.
Prihvatilište ima kapacitet oko 550 pasa, u trenutku posete se nalazilo oko 360. Postoje dva posebna dela, jedan koji je ograđen i gde su sterilisane, vakcinisane i čipovane životinje koje mogu da žive u kućicama i imaju veću slobodu od ovih koje se nalaze u kavezu jer one tek treba da prođu zdravstvenu proveru. Ono što je karakteristično jeste da su veći deo ovih pasa rasni psi. U kavezima se mogu videti haskiji, stafordi, bernadinci, vrste koje su jako retke poput akite inu, što govori koliko i vlasnici ne procenjuju dobro sebe i svoju odgovornost, što jedino škodi ovim životinjama jer završavaju na ulicama. Oni dobijaju imaju uslove za život u prihvatilštu ali oni su tamo u kratkom periodu jer čim prođu zdravstvene procese, oni se vraćaju na teritoriju na kojoj su nađeni. Ponovo na ulicu, gde ih ljudi gledaju kao lutalice koje su možda zarazne ili besne ne znajući da su to gradski psi.
Njihov čip kada se očita pokazuje – Grad Novi Sad. Oni su psi svih građana. Međutim, prolazeći turu kroz prihvatilište, uviđa se da su zaposleni vezani za te pse, posebno jedan radnik koji je pri objašnjavanju kako funkcioniše prihvatlište znao da kaže za svakog psa da li je bolesan, da li je prošao program, koliko je dana tu pa i da naznači koji su njemu posebno dragi.
Postoje ljudi koji se brinu o ovim životinjama ali tim životinjama je potreban trajan dom. Nedeljno se udomi od 8 do 10 pasa, što pokazuje da ipak postoje ljudi koji će pre udomiti psa lutalicu nego kupiti sa pedigreom jer, ironično, baš takvi koji se kupuju se i nalaze na ovom mestu. Zaposleni koji se nalaze na terenu, koji hvataju pse da bi im obezbedili revakcinaciju ili sterilizaciju usputno hvataju i vlasničke pse.
Pri pauzi u obilasku, kod kapije je stajao čovek koji je sa uzbuđenjem na licu vikao da je došao po svog psa koji se izgubio pre par dana. Radnik je otišao po psa a čovek je ispričao kako je Laki nestao kada ga je šetao po Petrovaradinu a da su mu javili da su ga našli u Radničkoj, što mu je nezamislivo jer Laki nikad nije išao tako daleko. Susret psa i vlasnika uz rečenicu „Pa gde ti lutaš bre?!“ bio je ispunjena smehom i zadovoljstvom u tome se jedan pas vratio u svoj dom. Nakon odlaska Lakija i njegovog vlasnika, zaposleni su ispričali da se ovo retko dešava, da vlasnici u većini slučajeva neće da dođu po svoje pse, iako su čipovani na njihovo ime, što je kažnjivo zakonom. Te životinje ostaju bez doma samo zato što je nekom palo na pamet da mu više ne treba. Pri odlasku iz prihvatilišta ostaje samo realnost da o ovim životinjama postoji neko ko bi se brinuo ali usled faktora, oni to ne mogu trajno.
U prihvatilištu se nalaze ne samo psi koji su se rodili na ulici već i psi koji su živeli u toplom domu i imali porodicu. Neodgovornost vlasnika, čoveka, dovodi u patnju životinju a briga o njima nakon toga je minimalna. Zato, sledeći put, dobro razmislite koliko stvarno volite životinje, jer voleti životinju znači voleti je i kada je štene, mešanac ili odrastao pas. To nije igračka za nečije dete. To je živo biće kojem jedino možemo da pomognemo mi.
Nema komentara