Svake subote, tačno u podne, centar Novog Sada ispunjen je ljudima koji tragaju za sličicama fudbalera koje im nedostaju, ne bi li popunili svoj album.
foto: fifa.com
Ovo sastajanje sakupljača već je postalo tradicija, tako da svake druge ili četvrte godine, u zavisnosti od toga da li skupljate sličice za evropsko ili svetsko prvenstvo, možete otići u Novosadsku portu i tamo zateći gomilu fanatika kako strpljivo pregledaju tuđe špilove.
Prijatno majsko jutro, taman toliko toplo da vas ne zaboli glava od višečasovnog stajanja na suncu dok budete tražili nove sličice, nateraće vas da krenete ka centru. U porti Katedrale, po dolasku, primetićete grupice ljudi kako već nestrpljivo čekaju da razmene špilove. Nešto kasnije, u podne, taj trg je prepun i tako će i ostati satima. Euforija se oseća, Svetsko prventsvo je za nekoliko dana, albumi su skoro popunjeni, a sada preostaju samo oni najređe štampani primerci. Svi su spremni, pravi se sve veća gužva, pa čak i kod onih malobrojnih, koji sličice prodaju, jer ljudi polako gube strpljenje. Dečaci, devojčice, omladina, bake sa unucima, pa čak i jedan sveštenik, čekaju slobodnog skupljača.
- Pomaže Bog, momče, imaš li možda Kasiljasa? Falio mi je i u prošlom albumu, uvek ga nađem među poslednjima - ljubazno je pitao deka u mantiji dečaka koji je došao sa mamom.
Ovaj dečak je možda pripadnik jedine generacije koja nema problem sa pravdanjem svog prisustva. Sa druge strane, najpopularniji izgovori malo starijih su da su došli zbog drugara, da menjaju za svoju decu, dečka ili da je, eto, neko došao da napravi reportažu, pa je usput promenio i koju sličicu. U svakom slučaju, svako ko se bojao ili bio skeptičan šta će mu reći zato što ga i dalje albumi zanimaju, došavši u portu promenio je mišljenje, jer se godište ljubitelja ovog hobija kreće od sedam do 77 godina. Glavna tema svih okupljenih, pogađate ‒ fudbal. Na centru trga, kod fontane, stariji se prisećaju prošlih prvenstava, nabrajajući najbolje golove. Sa druge strane, omladina je uglavnom po kafićima, lepe sličice i prognoziraju ishod u Brazilu. Ostali lutaju od jedne do druge grupice, pokušavajući da nekako nađu i tu poslednju sličicu.
Najbučnija je grupa dobro organizovanih mladića od kojih svako ima svoj album, ali popunjavaju albume redom – jedan po jedan. Raštrkani su od fontane, preko kafića, do klupica na trgu, ali se na svakih deset minuta nalaze kod crkve da provere stanje.
- Našao sam Ronalda, sad ti meni nađi Silvu, čuje se iz grupe.
Jedna baka, pomalo izmorena, pustila je svog unuka da sam menja. Pridržava mu spisak, ali umorno sklanja znoj sa čela, jedva čekajući da se završi i ova subotnja menjaža. Mladi par mu poklanja desetak sličica, tako da je bakin unuk srećno naručio limunadu u obližnjem kafiću, gde je baka već sedela. Pravo je čudo da se nije izgubio u tom haosu. Mnogo ljudi, dovikivanje sa svih strana, prepuni kafići, pa čak i pojedinci koji leže na podu prilično mogu da dezorijentišu.
Nabavljene sličice istog trenutka se lepe u albume koji se čuvaju kao oči u glavi, tako da i baka odmah vraća album u ceger za pijačnu kupovinu.
Međutim, ako želite siguran posao, kao i da sve brzo završite bez obzira na cenu, čika Đoka je čovek za vas. U plastičnim kutijama za kolače nalazi se, kako kaže, četiri hiljade sličica – od svakog broja po nekoliko duplikata. Cena je 30 dinara, a za one malo ređe plaća se i koji dinar više. Mnogi izbegavaju da na ovakav način završe album jer je daleko veća čar da sam dođeš do poslednje sličice, bilo da se ona zameni, ili još bolje – pronađe u kupljenoj kesici. Ali daleko od toga da Đoki ne ide posao. Sličice je, kako kaže, nabavljao na sve moguće načine – kupovao, menjao se, dobijao, a neke čak i našao. Po njegovim rečima, ovakav način se ipak isplati.
- Izvoli, bato, šta ti treba?
- Brojevi 335 i 410.
- Evo, imam sve, 60 dinara, bato.
Sve se lako nalazi: kao da ste na nekoj pijaci sličica, osim ako ste mali Janko koji kaže da je danas pregledao čak deset ogromih špilova i da opet nije uspeo da nađe poslednju sličicu. Neće da kupi jer čuva pare za sladoled, a i tapkaće se od ponedeljka u školi.
Sličice se mogu nabaviti svuda. Kladionice imaju svoje albume, kafići, pa čak i profesori na fakultetu. Nikome ne pada na pamet da ne pomogne drugome, tako da se sličice ponekad i poklanjaju, samo da bi svi stigli da popune album, pa da na miru uživaju u fudbalu. Sve njih, bez obzira na godište i profesiju, spaja ljubav prema fudbalu. Zato ovakva okupljanja i karakteriše izuzetno pozitivna atmosfera. A kada i oni najuporniji posustanu, trg se polako prazni, ali samo do narednog druženja - koje je rezervisano već za sledeći vikend.
Nema komentara