Prisetimo se jedne od najneprirodnijih filmskih pojava iz sredine ove godine. „Barbenhajmera“ koji je uzdrmao svet (filma) i doneo nam dva velika ostvarenja. Sukob „Barbi“ i „Openhajmera“ stvorio je dve struje filmskih fanova koji su pokušali ni iz čega da stvore nešto i iz nečega ništa, ne bi li osporili ovog drugog i time dokazali da je njihov favorit bolje ostvarenje. Ipak, fokus ovde je na „Openhajmeru“, ali od početka treba naglasiti i ovaj kontekst sa kojim su gledaoci išli da pogledaju ovaj film.
Foto: Pixabay
„Openhajmer“ prati priču američkog naučnika koji je angažovan na projektu „Menhetn“ koji ima za cilj da napravi bolje nuklearno oružje od Hitlerove Nemačke za vreme Drugog svetskog rata. Autor ovog filma, Kristofer Nolan, kome nauka i tenzija nisu strani pojmovi, ovu priču priča detaljno, možda čak i previše detaljno i sa previše likova. Svakako da oni upotpunjavaju priču, ali ukoliko je prosečnom gledaocu potrebna sveska i olovka da bi zabeležio sva bitna imena (a većina zapravo i jeste bitna) onda je stvar previše zakomplikovana. Sa druge strane, to je i više nego očekivano za Nolana koji je poznat po neobičnim i inovativnim načinima pripovedanja, ali što na kraju ipak ide na štetu koherentnosti i jednostavnosti.
Tip pripovedanja „napred-nazad“ je takođe već viđen kod Nolana. Sama radnja filma se odvija sporo, ali je to ispričano na način na koji zaista deluje da je prošlo tek nekoliko minuta, dok ste zapravo gledali u ekran punih sat vremena. Ipak, drugi deo filma prati suđenje Openhajmeru, koga vezanost za komunističke struje u Americi stavlja u nezavidan položaj. Ovaj deo fabule usporava film i deluje kao da je Nolan hteo da ispriča priču do sredine, a kasnije se odlučio da doda i kraj.
Openhajmera u ovom filmu glumi Kilijan Marfi, koji deluje kao da je stvoren za ovakve likove. Višedimenzionalni čovek koji se bori sa sopstvenim problemima, iako je u očima javnosti heroj, izazivač, šoumen i intelektualac. Marfijev doprinos filmu meri se i u momentima kada on na izvrstan način predstavlja osobu podeljenu između sebe i drugih. Kada je sam, on je utučeni masovni ubica koji sam sebe izjeda iznutra, dok je sa drugima veseli „selebriti“ kojem se treba diviti jer je spasio ceo svet od zla.
Emili Blant u najdominantnijoj ženskoj ulozi odlično se snašla kao Openhajmerova žena Kiti, koja mu je najveći oslonac. Njen pristup deluje kao da je ona tu da pomogne koliko može sa jedne strane i u tome će se dati cela, dok na druge momente stoji sa strane i misli „govorila sam da će se ovo desiti sve vreme“, dok gleda kako se Openhajmerov svet ruši.Blant je tu podelu odlično predstavila. Odnos njih dvoje je odlično predstavljen, upravo ukazujući na taj raskorak „stvaranje zla radi većeg dobra“.
Za razliku od mnogih prethodnih Nolanovih filmova, „Openhajmer“ nije akcioni film, ali je možda jedan od najintenzivnijih. Iako nema scena tuče, jurnjave ili akcije, tenzija je na maksimumu. Scena eksplozije bombe zaista jeste biser ovog ostvarenja i iako traje svega nekoliko minuta, u sebi sadrži čitavu večnost. Napetost kojoj stremi akcioni film nalazi se u ovom filmu, ali je oni nikad neće dostići jer je ovo jedini pristup kojim se taj cilj može ostvariti.
Kompleksnost likova i dubina same radnje je nešto što je ovde urađeno gotovo do savršenstva. Stvaranje nečega kao što je atomska bomba, sa ciljem da je stvorite ranije nego vaš neprijatelj je samo jedan aspekt zamršenosti morala i filozofskih pitanja koje Nolan stavlja pred publiku. Pogotovo kada se ovo stavi u kontekst sadašnjice, stvara se kompletna slika o filmu o kom zaista razmišljate i mnogo nakon napuštanja bioskopske sale.
Još jedna neizostavna stavka koja uzdiže ovaj film je maestralni rad muzičkog tima vođenog Ludvigom Goransonom. On i Nolan su i ranije sarađivali, ali ovaj put muzika je stavljena ispred vizuelnih efekata i to se veoma isplatilo. Goranson je uspeo da nešto što je malo kome pošlo za rukom, a to je da nenametljivo skrene pažnju na muziku, ali da ne skloni pažnju sa radnje filma.
Priznanje koje zavređuje ovaj film sastoji se u uvlačenju publike duboko u svoje poruke i peripetije, kao što su to uradila samo retka ostvarenja. „Openhajmerov“ pristup tematici je daleko kompleksniji i reflektivniji kada se stavi u kontekst današnjeg društva. To je film koji, iako na prvu ruku može delovati odbojno zbog teme, dužine i kompleksnog načina pripovedanja, nudi publici mnogo pitanja na koja ih nagoni da sami traže odgovore.
Nema komentara