Opereta Slepi miš Johana Štrausa Mlađeg jedno je od onih dela koja su, uprkos svojoj prividnoj lakoći, opstala zahvaljujući precizno usklađenoj kombinaciji muzike, humora i društvene ironije. Izvedena u tri čina, ova opereta ne funkcioniše samo kao niz zabavnih muzičkih brojeva, već kao jasno strukturisana satirična slika sveta u kojem se identiteti menjaju lako, a moralna načela još lakše. U novoj produkciji Srpskog narodnog pozorišta, premijerno izvedenoj 20. novembra 2025. godine, Slepi miš ostaje veran toj osnovnoj matrici, ali se istovremeno suočava s izazovom savremenog čitanja.
Režija Aleksandra Nikolića polazi od ideje da se radnja izmesti iz originalnog konteksta druge polovine 19. veka i smesti u period neposredno pred Prvi svetski rat. Taj vremenski pomak ima jasnu simboliku - društvo koje se prepušta zabavi, maskenbalu i površnim užicima, nesvesno približavajući se istorijskom slomu. Vreme u kojem je radnja smeštena retko se reflektuje kroz odnose među likovima ili kroz razvoj zapleta, pa istorijski kontekst više funkcioniše kao vizuelni okvir nego kao nosilac značenja.
Specifičnost Slepog miša leži upravo u njegovoj preciznoj dramaturškoj strukturi. Prvi čin postavlja građanski svet sa svim njegovim pravilima i licemerjem, drugi čin razgrađuje te iste norme kroz maskenbal i prerušavanje, dok treći čin donosi razrešenje koje je, po pravilu opereta, lišeno ozbiljnijih posledica. U ovoj produkciji humor se oslanja na prepoznatljive komične obrasce, dok suptilnija ironija, prisutna u tekstu i muzici, ostaje u drugom planu.
Foto: Srpsko narodno pozorište
Muzički sloj predstave ostaje njena najčvršća tačka. Štrausovi valceri i ansambli izvedeni su profesionalno, sa jasnim ritmom i preciznom intonacijom, ali su retko uspevali da u potpunosti prenesu duhovitu i ironičnu energiju teksta na scenu. Slepi miš je opereta u kojoj muzika nije samo ukras, već sredstvo komentara - veseli valceri prate situacije koje su suštinski moralno problematične ili društveno licemerne. S tim da u ovoj postavci, taj kontrast nije uvek dovoljno naglašen, pa muzika ostaje u službi raspoloženja, a ređe u funkciji ekspresivne ironije.
Scenski izraz predstave jasno se oslanja na raskoš i balske haljine, što je u skladu sa žanrom operete. Scenografija i kostim sugerišu svet privida i površnog sjaja. Scena je više delovala kao prostor lepih slika, a manje kao mesto na kojem se razvija složen odnos između likova i njihove društvene uloge. Maske koje likovi nose ostaju uglavnom spoljašnje, dok se unutrašnji sukobi retko dublje problematizuju.
Likovi u Slepom mišu su predstavljeni tipski, ali upravo u toj tipizaciji leži mogućnost za preciznu društvenu kritiku. U ovoj produkciji, ti tipovi ostaju jasno prepoznatljivi, ali nedovoljno produbljeni. Njihove slabosti i moralne nedoslednosti prikazane su više kao komični efekti nego kao simptomi šireg društvenog poretka koji opereta, u svojoj suštini, dovodi u pitanje.
Ovakav Slepi miš potvrđuje da opereta i dalje ima svoje mesto na savremenoj sceni, naročito kada je izvođena svojsteno, a opet poštujući originalno delo. Na taj način, Slepi miš u Srpskom narodnom pozorištu ostaje predstava koja pruža jasno, uredno i estetski prijatno čitanje klasične operete, ali propušta priliku da se snažnije suoči sa pitanjem koje to delo i dalje postavlja: koliko je lako sakriti se iza maske, i koliko smo spremni da u tom maskenbalu prepoznamo sopstvenu sliku.
Nema komentara