Koliko je kul pričati u 2026. godini o novom albumu Rolling Stons-a? Poprilično, jer ovi ljudi ne samo što imaju više od osam decenija, već su bend koji je aktivan već više od 60 godina. Oni su anomalija u pop kulturi. Njihov rokenrol je dosegao status ikoničnosti. Svi znamo za uspone i padove Stonsa, njihove albume, pesme i legendarne nastupe. Oni ne staju - nije ih zaustavila smrt Brajana Džonsa, a bogami, evo ni Čarlija Votsa (koji se čuje na pojedinim bubnjevima sa ranijih snimanja).
Foto: Screenshot/Spotify
Pre tri godine smo imali njihov album Hackney Diamonds, i on je bio poprilično „mejnstrim“ za moj ukus i za uobičajeni osećaj koji Kotrljajuće kamenje donosi. Bio je previše produkovan i upakovan za ono na šta smo navikli od glasa Mika i bluz gitare Ričardsa. Preterali su u mnogim aspektima i delovalo je potpuno plastificirano, ali novi Foreign Tongue je po svemu mnogo bolji. Iako to definitivno nije onaj ogoljeni zvuk gitare sa mešavinom Džegerovog gegavog glasa koji smo imali šezdesetih i tamo osamdesetih, i dalje je pun rifova koji nose DNK prošlosti i mnogi delovi će vas podsetiti na ono što smo već čuli. To je veoma dobro, mislim da nam fali novih stvari poput ove i uvek se obradujem čuvši nešto poput „Rough and Twisted“ (pesme kojom otvaraju album).
U dosta pesama se i te kako oseća uticaj modernog doba i nove muzike, a na neki način je takva i pesma „In The Stars“. Ona ima tu neumornu energiju Džegera sa njegovim potpisom kada otpeva reč „scream“, ali definitivno sa pop osećajem koji se prožima kroz klavir i „clean“ gitaru. Akustični deo albuma se polako otkriva kod pesme „Ringing Hollow“. Izuzetno smislena pesma, koja daje taj osećaj zadimljene prostorije u kojoj je glavni lik čovek koji autostopom ide kroz Ameriku, izgubljen u sopstvenom životu. Možda je kompozicija prosta, ali taj pozadinski vokal Kita Ričardsa sa svojom peskovitom bojom glasa dodaje na osećaju hrapavosti vremena koje je prošlo.
Tu je i obrada pesme Ejmi Vajnhaus „You Know I'm No Good“. Jednostavnija verzija od originala, ali daleko od lošije. Od svih pesama na albumu, ovu sam najviše puta ponavljao. I0ma udicu u toj melodiji i toj energiji koju Stonsi znaju da prenesu. I Kit Ričards je dobio svoju baladu „Some Of Us“. Nekako ova kompozicija dođe sa tolikom tugom. Svi znamo kakav je život vodio, koliko mu je godina i da zbog njegovog zdravlja nema nove turneje. Kao da je ovo njegovo pismo i oproštaj od fanova. Možda će i posle ovoga biti novog albuma (što su u neku ruku i najavili) i možda će ih biti još mnogo, ali svaki put kada se čuje Kit, kao da je poslednji. Njegove reči su mnogo teže od Džegerovih, jer ih mnogo ređe čujemo.
Ploča se završava sa još jednom obradom, „Beautiful Delilah“, a ovog puta reč je o velikom Čaku Beriju. Stonsi se poslednjom pesmom vraćaju svojim korenima i bluzu iz kog su i izrasli u ovo što su danas. Poput jedne ode ljudima koji su ih oblikovali. Album traje sat vremena i dva minuta, što je malo previše i ima dosta stvari koje su mogli da zarežu i dobiju 45 minuta jednog skroz korektnog niza. Sve u svemu, možda nismo dobili novi Let It Bleed, ali ću moći da kažem kako sam živeo u vremenu kada je izašao jedan sveži album Rolling Stons-a. A oni, kao i uvek, ni malo ne manjkaju u energiji i dobrom starom rokenrolu.
Nema komentara