Da li je ljudskost stvar prirode ili izbora i gde leži granica između ambicije i ludila, pitanja su na koja Frankenštajn (2025) ne daje jednostavan odgovor. Del Torova adaptacija istoimenog romana Meri Šeli donosi priču o naučniku opsednutom stvaranjem života, ali pre svega o posledicama njegove težnje da prevaziđe granice ljudskog.
Premijera ovog dva i po sata dugog naučnofantastičnog hororaodržana je 30. avgusta na Filmskom festivalu u Veneciji, dok je široj publici postao dostupan 7. novembra na Netflix-u. Film je brzo stekao veliku popularnost i dobio uglavnom pozitivne kritike, što potvrđuju i nominacije za pet Zlatnih globusa i devet Oskara.
Del Toro započinje priču na nepomičnom brodu, okruženim ledom, u blizini Severnog pola. Posada pronalazi Viktora Frankenštajna (OskarAjzak), iscrpljenog i iznemoglog, koji lovi svoje stvorenje (Džejkob Elordi) što predstavlja samo okidač za dalji narativ. Film je podeljen na dve celine, dve različite strane istog novčića, u kojima Viktor i čudovište prepričavaju svoju životnu priču kapetanu broda. Ova narativna podela omogućava gledaocu da sagleda i Viktorove unutrašnje dileme kao i emotivni sklop čudovišta.
Foto1: preuzeto sa Vikipedija stranice "Frankeštajn"
U prvoj polovini filma fokus je na Viktoru Frankenštajnu, koga Oskar Ajzak donosi s izuzetnom intenzivnošću. On je prikazan kao naučnik čija se genijalnost opasno približava ludilu, a ambicija prerasta u opsesiju da stvori život. Del Toro, međutim, ublažava njegov „kompleks Boga“ vraćajući se u Viktorovo detinjstvo, gde očeva hladnoća i nedostatak empatije oblikuju koren njegove potrebe za kontrolom nad životom i smrću. Gubitak dinamike, koji je povremeno primetan, brzo pada u zaborav kada se u centru pažnje nađe Džejkob Elordi kao čudovište, i film tada prerasta u pravi rolerkoster emocija. Od ranjivog i uplašenog deteta zarobljenog u telu čudovišta koje ne razume svet, suočenog sa surovošću ljudske prirode, odbačenošću i nasiljem, do bića koje samo postaje nosilac tog nasilja; njegov put, čini zločine koje počini još tragičnijim i, paradoksalno,nevinijim. Pored njih dvojice, Mija Got i Kristof Valc u ulogama Lejdi Elizabet i Harleandera zaslužuju posebnu pohvalu za upečatljive i precizno odmerene uloge.
Ne može se poreći da film vizuelno u potpunosti uvlači gledaoca u svoju priču, što je možda i njegov najveći kvalitet. Kostimografija je besprekorno izvedena, kostimi doprinose da likovi deluju gotovo opipljivo, dok je scenografija prepuna pažljivo oblikovanih detalja, stvarajući utisak da film raspolaže neograničenim budžetom. Ipak, naglašena estetika povremeno odvlači pažnju od same radnje. Važno je napomenuti i da, ukoliko očekujete film prepun jeze i “jumpscare” momenata, ovaj film nije za vas. Iako Frankenštajn nije klasičan horor, odsustvo horor elemenata je uočljivo.
Frankenštajn je više od pukog horora ili naučnofantastičnog spektakla, to je vizuelno raskošna, emocionalno teška i filozofski složena priča o ljudskosti, stvaranju i odgovornosti.. Reč je o delu koje ne plaši, već podseća da pravo čudovište ponekad ne mora biti stvoreno u laboratoriji. Iako ima svojih mana u vidu tempa, neuravnoteženosti između žanrova, svakako se može reći da je jedno od najistaknutijih umetničkih ostvarenja 2025. godine.
Nema komentara