Tehnologija koja nam je darivala pametne telefone i televizore visoke
rezolucije već je dovoljno neverovatna, tako da je veštačka inteligencija
u najmanju ruku zapanjujuća pojava. No, čini se da je američki
nezavisni studio za stop-moušn animaciju „ Laika “ prešao igricu
stvorivši film „Wildwood “ koji je jedan od glavnih favorita u kategoriji
za najbolji animirani film prema trenutnim holivudskim prognozama i
kvotama na platformama poput Gold Derby-a. Za njegovu izradu bilo
je potrebno 16 godina rada i opiranja mejnstrim pomodarstvu.
Foto: Ilustrator Carson Ellis, preuzeto sa: cineamo.com
Studio „Laika“ još od filma „ Coraline “ (2009) gradi prepoznatljiv
umetnički identitet na granici bajke i horora. Njegovi junaci nisu
pošteđeni straha, usamljenosti i gubitka, niti se njihovi problemi
rešavaju jednostavnim povratkom u sigurnost poznatog sveta. Pouka
njihovih priča jeste da zona komfora nije udobna, ona je samo poznata!
U „ ParaNormanu “ (2012) nerazumevanje i društveno odbacivanje
postaju pokretači priče, dok „ Kubo and the Two Strings “ (2016) kroz
fantastičnu avanturu progovara o porodičnom nasleđu, sećanju i smrti.
Ono što ove filmove povezuje nije samo njihova vizuelna
prepoznatljivost, već i spremnost da se deca ne tretiraju kao publika
kojoj treba pojednostaviti svaku emociju. Naprotiv, „Laika” stvara priče
koje roditelji i deca mogu gledati zajedno, a da iz bioskopske sale ne
izađu sa istim pitanjima i odgovorima. „Wildwood ” nastavlja tu
tradiciju kroz adaptaciju istoimenog romana Kolina Meloja,
ilustrovanog radovima Karson Elis. U središtu priče nalazi se Pru Mekil,
devojčica koja kreće u potragu za svojim otetim mlađim bratom nakon
što ga odnesu vrane. Traganje je vodi u tajanstvenu šumu nadomak
Portlanda, prostor naseljen neobičnim stvorenjima, sukobljenim
zajednicama i silama koje ne podležu pravilima svakodnevnog života.
Ali šuma u bajkama nikada nije samo šuma. Ona je granica između
poznatog i nepoznatog, mesto na kojem se junaci suočavaju sa
opasnostima koje ne mogu unapred da razumeju. Ulazak u nju znači
napuštanje sigurnosti, ali i mogućnost da se svet sagleda iz drugačije
perspektive. Iza ovog fantastičnog sveta stoji produkcijski poduhvat čije
razmere teško možemo da zamislimo gledajući samo trejler. Za
„Wildwood ” izrađena je 231 lutka i 136 scenografskih celina. Svaki lik,
svaki pokret i svaki detalj okruženja deo su procesa u kojem se iluzija
pokreta stvara fotografisanjem niza neznatnih promena fizičkih
objekata. Međutim, reditelj Trevis Najt ne romantizuje sopstveni
stvaralački postupak. U razgovoru za “The Irish Times” stop-motion
animaciju opisao je kao „najgluplji, najteži i najbolniji način snimanja
filma“, ali upravo u toj gotovo brutalnoj iskrenosti krije se zanimljiva
protivrečnost. Zašto bi neko birao jedan od najzahtevnijih načina
stvaranja filma u industriji koja neprestano traži načine da proizvodnju
ubrza? Odgovor nije nužno u nostalgiji za nekim navodno čistijim
vremenom filmske umetnosti. “Laika” ne radi u tehnološkom vakuumu
niti odbacuje digitalne alate. Naprotiv, u produkciji “Wildwood-a”
korišćena je i napredna tehnologija trodimenzionalne štampe,
uključujući više od 142.000 posebno izrađenih izraza lica. Digitalni
modeli tako postaju fizički objekti koje animatori postavljaju na lutke,
menjajući njihove izraze kadar po kadar. Računar, dakle, nije neprijatelj
umetnika. On može biti sredstvo koje mu omogućava da postigne ono
što bi tradicionalnim postupcima bilo daleko teže ostvariti. Pravi sukob
počinje onda kada tehnologija prestane da bude sredstvo i počne da
pretenduje na ulogu samog stvaraoca. Najt je u intervjuu za The Playlist,
govoreći o mogućnosti korišćenja generativne veštačke inteligencije u
“Laiki”, odgovorio krajnje nedvosmisleno: „ Apsolutno, jebeno ne. “
Nema mnogo prostora za diplomatsko tumačenje takvog odgovora. Najt
ne pokušava da ublaži stav kako bi zadovoljio svakoga, već otvoreno
brani ideju da umetničko stvaralaštvo mora ostati povezano sa ljudskim
iskustvom. Njegov argument nije da je svaka nova tehnologija štetna,
nego da sposobnost proizvodnje slike nije isto što i sposobnost da se
razumeju osećanja koja toj slici daju smisao. Ipak, ovde treba biti
oprezan. Nije svaka ručno izrađena lutka automatski umetnički vrednija
od digitalno modelovanog lika, kao što ni svaki proizvod generativne
tehnologije ne može biti ocenjen samo na osnovu alata kojim je nastao.
Romantizovanje zanata može biti jednako površno kao i nekritičko
oduševljenje tehnološkim novitetima. Ono što Laikin pristup čini
zanimljivim jeste način na koji tehnologiju uključuje u proces, a da
fizička izrada, rad animatora i njihove odluke ne nestanu iza konačne
slike. Nije presudno samo koliko je vremena potrebno da se nešto
napravi, već šta se tim radom postiže i da li rezultat opravdava uloženi
trud. A uloženi trud nije mala stvar. Produkcija ovakvog filma zahteva
specijalizovane umetnike, složenu organizaciju rada, velika finansijska
sredstva i infrastrukturu koja se ne može uspostaviti preko noći. Laikina
umetnička ambicija zato ne može biti odvojena od ekonomskih
okolnosti u kojima filmovi nastaju. Missing Link (2019), prethodni
dugometražni film studija, osvojio je Zlatni globus za najbolji animirani
film, ali nije ostvario očekivani bioskopski uspeh. To nas vraća pitanju
koje se često zanemaruje u pričama o umetničkoj upornosti: koliko
prostora filmska industrija ostavlja projektima koji odbijaju da se
prilagode najbržem i najpredvidljivijem putu do zarade? Entuzijazam
umetnika jeste važan, ali sam po sebi ne plaća račune niti garantuje da
će publika prepoznati vrednost njihovog rada. Zato “ Wildwood ” nije
zanimljiv samo kao još jedan fantastični svet koji je “Laika” uspela da
oživi. On otvara raspravu o tome šta danas očekujemo od umetnosti,
koliko smo spremni da cenimo proces koji ne može da se ubrza bez
posledica i gde povlačimo granicu između tehnološkog napretka i
zamene ljudskog rada. Pritom, još nismo ni morali da donesemo
konačan sud o kvalitetu samog filma. Njegova produkcija i Najtovi
javni istupi već su dovoljni da postave pitanja na koja filmska industrija
nema jednostavan odgovor. Možda je upravo zato važno što se ova priča
odvija u šumi. U nju se ulazi bez potpune kontrole nad onim što nas
čeka, bez garancije da ćemo pronaći ono zbog čega smo krenuli i bez
obećanja da će svaki napor biti nagrađen.
Umetničko stvaralaštvo ne funkcioniše mnogo drugačije. Nije svaki
ručno izrađeni svet remek-delo, niti svaka tehnološka inovacija
predstavlja pretnju. Ali ako umetnost svedemo na pitanje koliko brzo i
jeftino možemo da proizvedemo nešto što liči na stvarnost, rizikujemo
da zaboravimo zašto smo uopšte želeli da stvaramo nešto novo. Šuma
koju je “Laika” izgradila možda jeste fantastična, ali pitanje koje
postavlja sasvim je stvarno: kada mašina može da proizvede gotovo bilo
koju sliku, šta je ono ljudsko čega još nismo spremni da se odreknemo?
Nema komentara