Boris Liješević danas predaje na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu. Pre nego što je postao profesor i dobio svoju klasu, 13 godina je bio asistent kod profesora Bore Draškovića, koga je mnogo cenio i voleo. Kaže da je bilo perioda kada nije bio zadovoljan ovim poslom, ističe da je u međuvremenu zavoleo Akademiju i shvatio njenu važnost, zavoleo je i rad i saradnju sa nekim drugim profesorima.
Foto: Aleksandar Jovanović
On se već dvadeset godina bavi režijom, postavio je veliki broj predstava i za njih dobio mnogo nagrada, među njima nalaze se i dve nagrade sa Sterijinog pozorja. Ove godine kada je već neko vreme trajao rat u Ukrajini, u Narodnom pozorištu u Beogradu postavio je predstavu „Rat i mir“ po Tolstojevom romanu.
- Šta komad „Rat i Mir“ treba da prikaže publici?
„Rat koji počinje je „najveći rat što ga ikad bilo“, u tih 7 ratnih godina menja se slika Rusije i Evrope. Napoleon i njegova kopnena vojska (koja se zvala Grande armée) gube svoju moć, vraća se feudalno monarhistički sistem, milioni mrtvih po Evropi. Mijenjaju se granice, a sa globalnim promenama mijenjaju se i ljudi. Od prvobitnog mišljenja da se Napoleon ne može zaustaviti pred životom jednog čoveka, Pjer Bezukov shvata da ništa nije važnije od čovjeka i ljudskog života. Od stava da neprijatelje ne treba zarobljavati nego odmah ubijati, Andrej Bolkonski dolazi do toga da ništa nije plemenitije nego voljeti svog neprijatelja, svog zlotvora jer je to božanska ljubav u kojoj nema promjene. Dakle u vremenu velikog rata neki ljudi traže ljubav, pitaju se kako treba živjeti, voljeti, rastaju se i opet se nalaze. Prepliće se život svijeta i čovjeka, i to postaje jedno. Svijet i čovjek. Sve se na kraju svodi na čovjeka. Rat i mir je veliko humanističko djelo.“
- Jeste li zadovoljni kako je publika reagovala na predstavu?
„Veoma, bolje nego što sam očekivao. Kada smo počinjali mislio sam, samo da preživim ovaj proces i da se ne obrukam. Mislim da nisam imao baš jasnu ideju sa kojom sam ušao u ovaj rad. Trebalo mi je nešto veliko i značajno, što će skrenuti pažnju i interesovanje, a nije me baš srce vuklo tamo. Više sam išao iz naslova nego iz ideje, to sad osjećam i znam. Možda sam lagao sebe, podvalio sebi neke ideje, plašio sam se najgoreg i nisam bio baš svoj i autentičan. Duboko u sebi sam to osjećao i znao ali morao sam dalje, nije bilo povratka. Vjerovao sam i to me spasilo. Sad kad vidim da ta predstava može da se prati, da se publika vraća i poslije pauze, da je prati čak i onda kad ritmički padne, a to je negdje pred kraj. Publika prihvata sve što nije dobro udrađeno, što nije dosegnuto, odigrano, osvojeno, na kraju i aplaudira gromko i onda ne mogu da budem nezadovoljan. Volim tu predstavu, upravo zbog svega onoga što nisam postigao s njom i što sada mogu da je posmatram kao neko ogledalo samog sebe, ogledalo koje se ipak nije razbilo i rasulo u komadiće“.
- Može li se ovaj komad uporediti sa ratom u Ukrajini? Jel to neka Vaša poruka, zato što je ruska umetnost otkazana u većem delu sveta?
„Razgovor o ovoj predstavi počeli smo još prije nekoliko godina kada nije bilo pomena o ratu u Ukrajini, taj rat nas je zatekao počeo je mjesec dana uoči prve probe. Pitao sam se kako da komad dovedem u vezu sa ratom? E sad, ne može to postati predstava o rusko-ukrajinskom ratu. Nije to taj materijal. Ili ja to baš ne umijem, a nisam siguran ni da hoću. Ali sve što je moglo da se odnosi na današnji period smo podvukli. Nedavno smo gostovali u Užicu, mladi kritičar je na kraju negativno pisao o predstavi jer nismo referisali na rat koji je u momentu našeg rada već buktao, iskoristiću ovu priliku da mu se odgovorim mada vjerovatno nikada neće vidjeti, a nije ni važno. Predstava počinje tako što Slobodan Beštić izlazi pred publiku i preko mikrofona čita prvo poglavlje „Rata i Mira“ u kome se u jednom blažiranom salonu govori kako Rusija mora ratovati, a ruski Car mora spasiti Evropu od antihrista koji dolazi sa zapada. Huška se na rat i raspiruje se salonski nacionalizam, broji se koje za rat a ko nije. Ako se neko sutprostavi i izrazi simpatije prema Napoleonu on biva sigmatiziran (stigmatiziran – neodobren). Počinje rat koji je kao i ovaj, trebao kratko da traje. Da se ujedine sve evropske vojske i otjeraju Napoleona iz Evrope i vrate se kući. Međutim, rat nikako da se završi, počinju stradanja, pogibije, rat postaje život. Mladoj generaciji rat formira i usmjerava živote, na kraju rata Napoleon koji je osvojio Moskvu, odlazi i na putu doživljava poraze dok mu se ne raspadne ta velika vojska. Nešto što je trebalo da traje kratko, ispalo je predugo i prekrvavo. Ovaj ukrajinsko-ruski rat trebalo je da traje 4 dana. Veza sa sadašnjošču nije možda obojena onako kako bi to mladi kritičar očekivao, ali veza postoji i nešto nam govori. Govori da će sve ovo danas dugo trajati, a završiti se opštim stradanjem. U tome svemu su ljudi koji traže ljubav, Boga, pitaju se kako živjeti i kako voljeti, šta je život i čemu služi?“
- Zbog čega ste se odlučili da uđete u svet rediteljstva?
„Nisam imao izbora, kada sam jednom posložio svoj život, potom živote mojih roditelja, a potom i njihovih roditelja, shvatio sam da su me svi ti životi i događaji koji su ih oblikovali doveli do toga da budem reditelj i da uopšte nije moglo da bude drugačije. Mislio sam da biram svoju profesiju a zapravo nisam imao izbora, od tada često mislim o tome kako zapravo malo toga biramo. Neke stvari nam se ponude i ako ih ne prihvatimo nećemo biti zadovoljni i ispunjeni, da li je to izbor?“
- Šta Vas u nekom romanu motiviše da dramatizujete roman i napišete dramski tekst?
„Jednom prilikom moj profesor Boro Draškovića mi je govorio „Ako u glavi čujem zvona dok nešto čitam, to je znak da to treba i da radim“. Tako me je motivisao da se odvratim od neke nepotrebne režije komada koja mi se nije radila. Kada nešto čitam i osjetim da gubim dah od uzbuđenja, da mi slike naviru i da se plašim da ću ih izgubiti odmah poželim da pozovem mog prijatelja i saradnika koji mi piše tekstove Fedora Šilija i da mu pričam o tome“.
- Šta Vam je bio motiv kada ste odlučili da budete univerzitetski predavač?
„Akademija je važna ustanova i treba je njegovati i čuvati, velike stvari su se tu dešavale. Važno mi je da su pedagoški i rediteljski rad kompatiblni, da rade jedan za drugog i da se međusobno podržavaju. Iskustva koja stičem u radu na predstavama prenosim studentima glume, kad god sam dobio ponudu da budem direktor nekog pozorišta bez razmišljanja sam odbijao, Jer me odvlači od profesije, glumaca, rješavanja scena, književnosti, mnoge kolege kad postanu direktori, prestaju da budu reditelji. Rijetki su koji to pomire. Dramska pedagogija radi za rediteljsko-glumačku profesiju i obratno“.
- Šta danas savetujete Vašim studentima u vezi sa glumom?
„Ne savjetujem, pokušavam da se što manje miješam i što manje da utičem. Da izbjegnem zamku. Student treba sam da dolazi do zaključaka, osim toga u glumi ima toliko velikih učitelja, od Zeamija, Šekspira, do Čehova Grotovskog, Ričardsa bolje bi bilo slušati njihove savjete“.
- Kako danas komentarišete nagradu „Grad teatra“?
„Mnogo lijepih stvari je počelo od te noći. Predstava i dodjela nagrade u manastiru Stanjevići, tom prilikom upoznao sam bratstvo manastira i vezao se za njih. Znao sam da će mi kad tad ta nagrada doći u ruke. Sa tom mojom pozorišnom Budvom sam u poslednje vrijeme bio posvađan, to pripada nekoj prethodnoj festivalskoj garnituri, ali i činjenica je da nikada nisam uspio da napravim dobru predstavu za njih. Međutim, oni su 2019. ušli u koprodukciju moje predstave „Upotreba čoveka“, to mi je značilo. Taj roman sam čitao u gimnaziji, komentarisao ga sa mojom školskom i najboljom drugaricom Milenom Lubardom, koja je u međuvremenu postala direktorka festivala i koja mi je i javila za nagradu. A onda u 2020 godini korone, to je bila jedina predstava na festivalu, distanca u gledalištu veoma striktna, mali broj ljudi je mogao da uđe i da se rasporedi. Ljudi su se grabili za karte toliko su htjeli u pozorište poslije svega što se desilo i baš da gledaju Aleksandra Tišmu. Potresno. Tada sam razbio sve predrasude da su na mediteranu potrebne komedije, po mogućnosti još i mediteranske. Tri noći je igrana ta predstava i to je bio jedini festivalski program. Danas sam srećan i nosim privilegiju da je Milenina intuicija da uđe u koprodukciju a moja (čitaj:naša) predstava omogućila da se festival dogodi. Poslije toga je došla nagrada, tako da nagradu ne doživljavam samo za tu predstavu nego što se uopšte dogodio festival, što se održao kontinuitet i festivalske premijere i festivala. Niko te godine na primorju nije ni održao festival, a kamoli imao premijeru“.
- Imali ona za Vas poseban značaj, pošto ste odrasli u Budvi?
„Naravno, pamtim i kada je nagrada ustanovljena mislim da je to bila ideja Jovana Ćirilova koji je tada bio član savjeta. Milo Đukanović je podržavao festival i pomogao da se uzdigne na zavidan nivo. Moja majka je bila direktor festivala i uvijek je imala otvorena vrata i podršku Đukanovića. Pamtim i dobitnike nagrade, gledao sam u te ljude kao u neke male bogove. A desilo se to i meni u tako divnoj manastirskoj atmosferi pred mnogim ljudima koji mi znače, kao da mi je od te večeri počeo neki novi život“.
- Planirate li da postavite neki novi komad u skorije vreme?
„Planiram svašta. Najviše planiram da promijenim nešto u našinu rada i razmišljanja, kao i u pristupu samom procesu. Planiram i da se još više oslobodim u kreativnom smislu, to je važnije od naslova koje bi trebalo sada da nabrajam“.
Nema komentara