TEOFIL PANČIĆ: Medijska scena je onakva kakvu je mi sami napravimo

Teofil Pančić kolumnista je i kritičar nedeljnika „Vreme“. Kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u nizu listova i magazina iz Srbije i regiona, kao i u nekim inostranim publikacijama. 

foto: Medija centar

Pančić je autor i nekoliko knjiga, među kojima je poslednja autobiografska „Aleja Viktora Bubnja“, objavljena prošle godine u Hrvatskoj, a ove godine i u Srbiji. Pored niza drugih priznanja za svoj rad, dobio je nagrade Jug Grizelj – za dostignuća u istraživačkom novinarstvu u službi razvijanja prijateljstva među ljudima i uklanjanja granica među narodima – i „Dušan Bogavac“ za etiku i hrabrost. U intervjuu za Univerzitetski odjek govori o pisanju svoje prve autobiografske knjige, o stanju na medijskoj sceni Srbije i izveštavanju medija u vanrednoj situaciji.

Srbiju je zadesila ogromna katastrofa od poplava, gotovo svi mediji su redovno izveštavali sa poplavljenih područja. Da li mislite da su novinari dobro pristupili ovakvoj situaciji i kako komentarišete njihov rad?

Mislim da su novinari uglavnom dobro obavili svoj posao. Međutim, nije dobro to što je jedan deo medija aktivno ili pasivno učestvovao u nekoj vrsti političke propagande aktuelne vlasti, i što je prihvatio da bude neka vrsta oruđa u raspirivanju medijske histerije... Od lova na veštice, traženja nekakvih neprijatelja koji sada ometaju ne znam ti šta, koji se usuđuju da kritikuju vlast i slične gluposti, za koje smo mislili da su trajno iza nas. Dakle, to je ono što je bilo loše, a što se tiče ovog osnovnog izveštavanja o poplavama, mislim da su tu iole ozbiljni mediji uradili svoj posao.

Kako ocenjujete medijsku scenu Srbije?

Medijska scena je onakva kakvu je mi sami napravimo i na šta pristanemo. Govori se mnogo i mislim da se s razlogom govori. U poslednje vreme je u Srbiji zavladala neka vrsta mentaliteta autocenzure. Mislim da toga ima mnogo. Mislim da ima i mnogo straha kod novinara i urednika, što od vlasnika, što od političkih vlasti. Vreme je teško, mnogi se osećaju egzistencijalno ugroženo. A ljudi koji su egzistencijalno ugroženi su, naravno, mnogo lakši za neku vrstu ucenjivanja i uslovljavanja. Dakle, medijska scena Srbije je definitivno najlošija od 2000. godine ka ovamo, koliko ja pamtim. U devedesetim godinama je svakako bila lošija, ali ako govorimo o ovom vremenu od 2000. do danas, onda nije bila nikada slabija i besperspektivnija nego sada.

Sećate li se svojih početaka bavljenja novinarskim poslom?

Teško je reći šta je to početak, jer nije to jedan događaj. To je bilo, zapravo, u neko moje tinejdžersko vreme. Više puta sam objavljivao razne stvari, po nekim danas čudnim časopisima koji odavno ne postoje. Zanimalo me je sve i svašta, da pišem o raznim temama, a čitao sam gotovo sve novine. Rano sam shvatio da je pisanje za novine neka moja preokupacija i nešto što bih voleo da postane moja profesija. Tako da moj izbor profesije nije bio posledica slučajnosti, nego je to oduvek bila glavna opcija za mene. Zbog toga, na neki način, osećam kao da nisam počinjao, nego kao da sam oduvek tu.

Vaša poslednja, a prva potpuno autobiografska knjiga pod nazivom „Aleja Viktora Bubnja“ objavljena je prošle godine u Hrvatskoj, a ove godine je usledila njena promocija i u Srbiji. Kako je nastala ideja da se svi ti tekstovi sjedine u jednu knjigu?

Tako je. Ta knjiga je objavljena prošle godine u Hrvatskoj, a ove godine je objavljeno izdanje i za Srbiju, tako da sad postoje dva izdanja iste knjige, uz minimalne razlike u sadržaju. A ideja za tu knjigu u ovom obliku nije bila moja, nego Nenada Rizvanovića. On mi je predložio da napravim knjigu izrazito biografskog i putopisnog karaktera za hrvatsko tržište, što se meni odmah dopalo kao ideja, i u saradnji sa njim sam to realizovao. Na neki način sam to prepustio njemu, da kao urednik otprilike dâ neki osnovni tok knjizi. Poslao sam mu tekstove za koje mislim da su potencijalno odgovarajući za tu knjigu, i onda sam mu rekao „Aj sad ti od toga napravi sta hoćeš, rasporedi tekstove, pravi neku vrstu dramaturgije knjige“. Bio mi je užitak, za razliku od prethodnih mojih knjiga, čiji sam ja sam bio urednik, da ovo prepustim drugom čoveku, a pritom veoma iskusnom čitaocu. Da mu prepustim da on na neki način osmislu tu knjigu i, evo, taj rezultat se zove „Aleja Viktora Bubnja“. I ja sam, moram reći, veoma zadovoljan.

Zbog čega ste knjizi dali baš takav naslov?

„Aleja Viktora Bubnja“ je takođe naslov koji je predložio Rizvanović i ja sam ga oduševljeno prihvatio. Inače, Aleja Viktora Bubnja bila je ulica u kojoj sam proveo 15 ključnih godina svog odrastanja. To je ulica u Zagrebu, tačnije u Novom Zagrebu, mada se ta ulica više ne zove tako. Kao i mnoge druge ulice u našim gradovima širom bivše Jugoslavije, one su devedesetih i dvehiljaditih promenjene, pa tako više nema ni Aleje Viktora Bubnja. Tako se ona na neki način iz stvarnosti preselila u literaturu. Eto neke vajde i od toga. Za mene je ona, zapravo, neka vrsta šifre jednog vremena koje je prošlo, ali u kojem sam ja stasavao i odrastao. To sada već ima neku vrstu nostalgičnog prizvuka, i sada taj naslov (mada je to samo jedna adresa) veoma dobro sublimira ono što je u knjizi.

Šta ste tih devedesetih ostavili u Zagrebu, a šta zatekli u Beogradu?

Pa, znate šta, ja i u nekom prethodnom periodu života nikad nisam živeo na jednom mestu. Nisam se ja devedesetih u Beogradu i Novom Sadu obrao kao neki marsovac, nego su to takođe moji gradovi od kad znam za sebe. Ja sam došao u tom smislu u potpunosti na svoje. Isto kao što i danas, iako odavno ne živim u Zagrebu, i dalje smatram da je taj grad moj. Dakle, bez obzira šta mi u nekom trenutku piše u ličnoj karti, sve su to moji gradovi i gradovi mog života. E sad, razume se da su te ratne devedesete imale neke svoje ne baš nedužne egzistencijalne implikacije. To je bilo vreme rata, vreme raspada zajedničke države. I u takvoj situaciji, kad je neko svojim životom i svojom biografijom prosto upućen na obe strane, on nije imao drugog izbora nego da izabere onu opciju koja je u tom trenutku za njegov život predstavljala neko manje zlo, da tako kažem. Tako sam se ja u toj situaciji naprosto vratio u Srbiju, iz koje sam se 15 godina pre toga odselio u Hrvatsku. I to su prosto te naše balkanske biografije, tako da moja nije nikakav izuzetak, mnogo je takvih. Ali, eto, na čoveku koji piše je da pokuša da to nekako kroz svoje priče, eseje, tekstove i putopise bolje dočara nekim drugima.

Koliko truda i odricanja je bilo potrebno da istrajete u svetu novinarstva i da danas budete jedan od najboljih kolumnista?

Ja volim ovaj posao, ja volim da pišem, to je moj život. Naravno da tu, ako gledamo objektivno, ima mnogo truda i odricanja. Ali ja ne volim da koristim te izraze, jer zvuče kao neka vrsta žrtvovanja i neka vrsta muke. A ja ovaj posao volim, volim pisanje i volim sve što je u vezi sa tim. Ne volim da se žalim. Ja na svoj posao gledam kao na neku vrstu kreativnosti i užitka.