U godini za nama Aleksandar Reljić potpisao je mnogo kvalitetnih novinarskih priča. Među njima se izdvajaju one u kojima je doprineo ozbiljnom istraživačkom novinarstvu poput specijalnog izdanja emisije „Radar“ pod nazivom „Temelji Sočija“ o eksploataciji radnika na gradilištima Zimske olimpijade.
Pokazao je visok stepen odgovornosti i u reporterskom praćenju događaja vezanih za fudbalsku utakmicu Srbija–Albanija i posetu albanskog premijera Edija Rame sa kojim je snimio ekskluzivni intervju za Radio-televiziju Vojvodine.
Posvećenost nedovoljno istraženim temama, kao što su suočavanje sa prošlošću, čuvanje integriteta novinarske profesije, kao i pridržavanje etičkih kodeksa, samo su neke od stavki koje su Aleksandra Reljića, novinara Radio-televizije Vojvodine, dovele do, za njega prve značajne godišnje nagrade koje mu je nedavno dodelilo Nezavisno društvo novinara Vojvodine.
Dodeljena nagrada ne obuhvata samo doprinos u prethodnoj godini, već i Reljićevo zalaganje tokom čitave karijere u brojnim medijima – Nezavisni vojvođanski građanski list, UrbaNS, BETA, France Press, Glas Amerike, Radio-televizija Crne Gore, Televizija Pink i na kraju Radio-televizija Vojvodine, gde je trenutno i pomoćnik urednika emisije „Radar“.
Pored priča koje je Izvršni odbor Nezavisnog društva novinara Vojvodine izdvojio u obrazloženju dodeljene nagrade, šta je ono što ti je obeležilo prethodnu radnu godinu?
Nešto na šta sam jako ponosan i na čemu sam dugo radio. To je priča o Goraždu i ratu devedesetih godina. Film „Heroji bitke za ranjenike“ snimljen je u koprodukciji NDNV-a i RTV-a, a premijera će biti uskoro na Radio-televiziji Vojvodine.
Nagradu ti je dodelio udruženje novinara koje, zapravo, stoji iza tvog novinarskog početka. Kako si je doživeo?
Pre dvadeset godina sam se našao u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine koje je u to vreme izdavalo Nezavisni vojvođanski građanski list. Tada je taj nedeljnik bio potpuna alternativa onome što je u medijskom prostoru bilo dominantno, a to su ratna i režimska propaganda, potpuni medijski mrak. Iako sam te 1994. godine pratio muziku, a ne informativu i politiku kao danas, moji prvi dodiri sa ozbiljnim novinarstvom i svetom u kojem danas živim, ipak jesu bili kroz NDNV i Nezavisni, što ovu nagradu čini još značajnijom za mene i moj rad.
Šta te je najviše privuklo novinarstvu ?
Kada sam se pojavio na vratima NDNV-a, osećao sam se kao budala jer sam mislio da je nedostižno biti novinar i da to mogu samo ultra, mega, hiper obrazovani da postignu. Ali, nakon tri godine, na nagovor moje majke upisao sam „Novosadsku novinarsku školu“, gde sam zahvaljujući fantastičnim predavačima dobio hrabrost da pokušam da i ja budem pravi novinar. Novinarstvo me je devedesetih privuklo zbog moje generalne frustracije situacijom u državi jer smo mi bukvalno tada bili ’generacija bez budućnosti’ iz čega je usledio i nastanak moje istoimene muzičke grupe. Kada sam ušao u ovaj posao, shvatio sam da je on meni alat i kanal za frustraciju, zbog prilike da se približim svemu onome što me frustrira i da zapravo saznam nešto što inače ne bih mogao. To je bilo angažovano novinarstvo, daleko od senzacionalizma, u kojem se veoma pazilo šta se radi i gde je etički kodeks bio izuzetno važan. Bilo je alternativa onome što je tada bilo dominantno u medijima.
U javnosti se često čuju kvalifikacije da medijska slika u Srbiji sve više podseća na onu iz devedesetih. Koliko te to motiviše da budeš bolji u svom poslu?
Strašno je što tadašnje i današnje medije spaja kleveta, senzacionalizam, laž i propaganda, ali to dodatno i motiviše sve one koji na pravi način rade svoj posao da budu još bolji i da ne budu deo tog lošeg procesa. Samo kad pogledaš papir koji se prodaje na trafikama, to nisu novine, nisu čak ni tabloidi, to su pamfleti vladajuće oligarhije. Činjenica je da je iz svega toga proizašla površnost novinarstva i medija, ali zbog svega toga naučiš da budeš još oštriji prema samom sebi, da od početka do kraja braniš svoj profesionalni integritet i ne dopuštaš da podlegneš pogrešnom sistemu vrednosti.
Kako gledaš na događaje u Francuskoj i ubistvo novinara i karikaturista nedeljnika Šarli Ebdo?
Strašno je kada se ubijaju novinari i plašim se da je to tek početak velikog civilizacijskog sukoba koji je pred nama. Međutim, bojim se da konflikt koji sledi od samog početka nije bio pitanje slobode govora, demokratije ili ljudskih prava. Potpuno različite predstave sveta zapada i istoka, koji se poslednjih nekoliko decenija, a posebno nakon 11. septembra 2001, podgrevaju i forsiraju u svetskoj javnosti, mogu dovesti do novog svetskog konflikta. Uz dužno poštovanje prema zapadnoj kulturi, ali plašim se da su se u toj kulturi pojmovi o drugom i drugačijem, sveli na demagogiju. Nerazumevanje različitosti je univerzalni civilizacijski problem i najlakše se otvara ta pandorina kutija. U toj priči najviše se plašim ponašanja medija. Komercijalni mediji i tabloidi su svuda u svetu dominantni i po pravilu su perjanice ksenofobije, podgrevanja predrasuda i propagande. To su upravo alatke bolesnih politika, koje zbog interesa kapitala, redovno vode u ratove.
Često se baviš osetljivim temama. Retki su mediji i novinari koji imaju hrabrosti da se posvete ozbiljnim i traumatičnim događajima i pojavama naše sadašnjosti i nedavne prošlosti. Da li si nekad pomislio da se i ti okreneš nečemu drugom?
Ne, nikako. Čak i kada sam pokušao da napravim pauzu od svog posla, posle dva-tri minuta bih izludeo. Bez obzira na sve prepreke sa kojima sam se susreo i u državi i u regionu, nikada nisam prestao da gajim veliku ljubav prema ovom ’ludom’ Balkanu, gde je za mene i najlepše raditi.
Kako vidiš budućnost medija u Srbiji i svetu?
Ne znam šta će sutra biti sa Radio-televizijom Vojvodine u kojoj radim, a kamoli u svetu. Znam šta će biti sa mnom. Znam da neću odustati i da ću uvek naći način da se ne bavim ničim drugim, osim novinarstvom.
Nema komentara