Dragica Stojanović je pre gotovo četiri decenije uplivala u književne vode kao pesnikinja i za sve te godine plodonosnog stvaralaštva ostala je verna isključivo stihovima, a oni su joj, zauzvrat, donosili mnogobrojna priznanja. Rođena je u Zrenjaninu (1963.) u kom živi i stvara. Proglašena je za jedinu pesnikinju prestonice Banata u periodu od posle dva rata do danas, a njene pesme prevođene na više jezika zastupljene su u desetak antologija najlepše srpske poezije. Nedavno je njena pesma „Od kad te ne volim“, kao najlepša ljubavna pesma nastala između dva susreta u Srbobranu, rodnom mestu Lenke Dunđerski, ovenčana Lenkinim prstenom.
Foto: Privatna arhiva
- Čini se da nema nagrade za poeziju koju lepotom stihova niste osvojili. Po čemu se „Lenkin prsten“, kao poslednji u nizu, izdvaja od ostalih?
Nagrade učine da te na kratko ponesu, uzdignu, na tren stave na sredinu pozornice, da poveruješ da si u centru sveta. Sve su mi značajne, od „Smederevske pesničke jeseni“, „Pečat varoši sremskokarlovačke“, „Smeli cvet“, „Ulaznica“, do „Milica Stojadinović Srpkinja, ali, poslednja u nizu, „Lenkin prsten“ je utoliko vrednija jer je obasjala sunčevom svetlošću moj prst, kao svedok i potvrda da sam se obećala poeziji još pre četrdeset godina.
- Šta se u Vašem stvaralaštvu promenilo od prve zbirke „Teskoba“(objavljene 1984), do poslednje „Gluvonema“(2022)?
Gotovo ništa. Imam osećaj da stalno pišem istu pesmu, što je neko od kritičara i rekao, naravno, u različitim okolnostima, shodno vremenu i godinama u kojima sam. Čin pisanja je najlepši, a onda sledi najteže, kako obajvati rukopis, posebno u ovoj velikoj gužvi vremena koja sada to svima dopušta, ne obazirući se mnogo na kvalitet.
- Koje poruke nose naslovi Vaših zbirki?
Svaki naslov je, nadam se, ukazivao na ono što je između korica te knjige. Poslednja zbirka, „Gluvonema“, govori o obrnutim ulogama u današnjem vremenu. Rešena da zaćutim u stvarnom svetu, progovorila sam iz one povređene, druge sebe. Taj glas je tih, nosi pobunu svih nas, malih i zbunjenih ljudi, koji ne pristaju na obrnute vrednosti.
- Lajtmotiv Vaših pesama je nesrećna sudbina žena, od Jefimije, preko Emili Dikinson i Marine Cvetajeve, do Silvije Plat i Isidore Sekulić. Koliko je autobiografskog utkano u njih?
Od prve pesme, od prvog trena, kroz njih progovara moj lirski glas. Sećam se, dok sam pisala „Razgovor sa Isidorom“, osećala sam (da li sam to i izazvala) glavobolju koja se pretvarala u danonoćnu migrenu. Uprkos tome, bila sam srećna jer sam mogla da dočaram Isidorino stanje. Od svih navedenih, najviše sam zagledana u njen blistavi um.
- Tuga pokreće pero ali, književni kritičari Vas predstavljaju i kao buntovnicu, jednu iz prvih redova za odbranu pesme. Da li je teško decenijama biti na braniku poezije?
Po meni, bez tuge, ni stih! Samo me je ona pokretala, baš kako kaže Nadežda Petrović, da ne peva onaj punih džepova. Išla sam vođena najvećom buntovnicom u savremenoj poeziji i mojom omiljenom pesnikinjom, Radmilom Lazić. Možda i moj glas jednoga dana povede neku mladu pesnikinju.
- Gde se po Vašem mišljenju, na književnoj lestvici nalazi poezija danas?
Mislim da imamo vrhunsku poeziju. Imamo i društvene mreže kojima se te pesme šire, samo uz zaborav imena autora. Imamo i knjižare u kojima nema knjiga poezije ili se drže na nekoj zabačenoj polici. To je naša slika poezije na književnoj lestvici.
- Lepota Vašeg stvaralaštva probija granice ka Evropi. Letos su i Španci imali prilike da Vas čuju. Kakav je osećaj kada Madridom odjekuju Vaši stihovi?
Moja prijateljica Danica Vukićević i ja, predstavljale smo antologiju ženske poezije, u kojoj je zastupljeno sedamnaest pesnikinja po izboru Radmile Lazić, „Ligera vuela la sombra“ , objavljenoj u izdavačkoj kući Vaso Roto. Jedna promocija je bila u Nerudinoj ulici, druga na sajmu knjiga u ogromnom parku, gde nas je posetila i naša ambasadorka. U Barseloni smo imale nesvakidašnji događaj, promociju u blizini katedrale Sagrada familija, u knjižari koja prodaje, gle čuda, samo knjige poezije.
Nema komentara