Kockar je ništa više nego čovek koji bira da živi od nade. Ovo su reči nadasve nepoznatog južnoafričkog novinara Vilijama Bolitoa, koji je živeo početkom 20. veka. Ovom rečenicom on je još pre nešto manje od sto godina, ni ne sluteći to, opisao svakog građanina i građanku Srbije, koji će u nedelju 24. aprila sesti za „kockarski sto”. A da li je njihova nada uzaludna, zavisi od jedne stvari – da li razumeju igru.
Kada god nešto postane planetarno popularno, bilo da je to neka osoba, knjiga ili muzički spot u kojem Južnokorejac pleše u konjskoj štali, počnu i nagađanja i analize kako bi se utvrdilo zbog čega je to nešto postalo viralno. Kada je Igra prestola postala viralna, objašnjenja nisu bila potrebna. Na stranu to što je serija produkcijske kuće HBO izuzetno dinamična, što otvara tabu-teme poput incestoidnosti ili homoseksualnosti, što je preplavljena erotikom (zli jezici bi rekli pornografijom), što uplivava u sferu naučne fantastike i religije, što iz epizode u epizodu šokira svoje gledaoce preokretima dovoljnim da se serija, u trenutku kada se taj preokret odigra, nakratko zamrzi i da se da obećanje kako se više neće gledati, na stranu sve to – ona je postala planetarni hit zbog nečega drugog.
Samu bit ove serije, naizgled tako zamršene, predstavlja jedan pojam, izražen i očigledan do te mere da se između naziva serije i pojma može staviti znak jednakosti – moć. Borba za sticanje moći, odgonetanje šta je to zapravo moć, načini da se do nje dosegne, intrige, spletke i malverzacije, koje sve vode na jedno mesto, na vrh lestvica, sve to jeste Igra prestola. Mali priručnik za „početnike”, za razumevanje moći kao senke vlasti, njenog ključnog elementa i pokretača njenog mehanizma.
Upravo ta jednostavnost, ta univerzalnost i vanvremenost moći i ljudske opsesije njome, koja je, od imaginarnog vremena u kojem se odvija Igra prestola, preko vremena u kome se „kockao” Vilijam Bolito, pa sve do ovog našeg, uvek ista, omogućila je i da serija stekne takvu popularnost i da Vilijam Bolito nesvesno svima nama „postavi ispravnu dijagnozu”, i da se mi zapitamo – poznajemo li uopšte pravila i smemo li tako (ne)spremni uopšte pristupiti stolu?
Jer pravila igre nisu se nimalo promenila. Igra je uvek tu, samo se igrači smenjuju. Velika igra, sa velikim ulozima, za male ili manje ljude. U nedelju 24. aprila Srbija će sesti za kockarski, odnosno glasački sto. Kada budu gledali u to parče zmajstakla zvanog glasački listić, birači će videti i Maloprstiće i Kraljeubice, i Paukove i Polutane, i Kopilad i Olujorođene, i Bogalje i Bele hodače. Videće ih sve, jer svi su „zaslužili” da se tu nađu, bilo da su proburazili onoga kome su se kleli, bilo da su vratili svoje dugove, bilo da su menjali lica, bilo da su videli pobedu u vatri. Videće ih sve, njih, koji dele karte kockarima, videće njih koji vuku konce, konce na kojima vise ti isti kockari. Gledaće kockari, i imaće jedan kratak momenat na raspolaganju, onoliko kratak koliko je dovoljno da odlučiš hoćeš li ustreliti oca u grudi, da se odluče za ime. Ime koje će, ukoliko se ta požurivana odluka ispostavi kao pogrešna, kasnije izgovarati pred spavanje. Ali kako da donesu tako bitnu odluku ukoliko ne znaju ništa.
Upravo zbog toga, i da se greške kasnije ne bi višetruko naplatile, potrebno je, čak i kad su svi gavrani pobijeni, da se ipak baci pogled na stare knjige, a oni podsete, jer u starim knjigama to piše – ko je ko. Jer ako već ima kockara koji ništa ne znaju, bar ne sme biti onih koji to zaboravljaju. Bez pripreme se, kako kaže jedan naš film, ni u kafanu ne ide, a kamoli da se priđe kockarskom stolu, kamoli da se izađe na izbore.
Međutim, vremena za pripreme više nema. Oni su zauzeli svoje pozicije na tom opasnom mestu, gde su svi lažovi, i čekaju. Mi koji igru (ne) razumemo, kockari, odlučićemo ponovo sudbinu svih nas. A odluka nije mala – od nje zavisi koliko će duga biti zima koja dolazi.
A pošto je kasno da se igra prokljuvi, možemo se samo nadati da dovoljan broj kolega kockara dotičnu poznaje, a da će se oni koji ne znaju ništa, ili barem većina takvih, još jednom pokolebati oko svog uloga, odlučiti da ne rizikuju i da od kuće obnove pohađanje kursa, možda upravo gledajući Igru prestola. Stoga, kockari, zaigrajmo ovu ruku. Deli!
Nema komentara