Kakav paradoks, jedna od najneophodnijih društvenih osobina i jedna od najgorih sintagmi ikad stvorena.
Foto: Pixabay
Da se razumemo, mi nismo ni blizu dovoljno zreli da govorimo o slobodi govora. Međutim kako se čini, u moru očajanja i potrage za makar trunkom toga jedna sasvim pogrešna grupa odlučila je da ovaj termin prisvoji kao svoj.
U članu 19 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima navodi se da svako treba da ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja ali i da ovo pravo može biti podložno određenim ograničenjima kada je to potrebno zarad poštovanje prava drugih. Ali kako u tom članu postoji još koja reč između a i ove reči su previše dugačke i birokratske, mi smo izgleda kolektivno odlučili da prestanemo da čitamo na pola.
I tako danas zastupnici ekstremnih ideologija neumoljivo traže rupe u sistemu. Uveravaju nas da ne možete zabraniti humor ma kakav on bio a serije ili filmovi koji pređu sve granice bivaju hvaljeni jer su tako hrabri, dok je jedan od najvećih komplimenata koji možete uputiti nekom kreatoru ovog tipa na internetu onaj kako naprosto ne može biti „cancelovan” (zabranjen) i oni se ponosno slažu.
Onlajn kultura stvara posebne supkulture koje postoje samo da bi negovale do beskraja uverenja koja nisu nimalo smešna i vrlo su zabrinjavajuća. Alternativna desnica je čitav jedan ogranak koji je globalno popularan i koji nekom šašavošću maskira onu najgoru sortu rasističkih, seksističkih i/ili nacionalističkih uverenja (najčešće sva tri). Tim maskiranjem privlače jednu sasvim novu grupu ljudi koja u ovim grupama pronalazi pre svega grupu koja ih prihvata i stoga i oni prihvataju uverenja grupe.
I niko ne reaguje – zločini mržnje uzrokovani postojanjem u ovakvim kulturama su sve češći (u zemljama zapadnog sveta), a kod nas je sve više desničara nastalih naprosto postojanjem u pogrešnoj grupi (ma šta izborne statistike govorile, vrlo je jasno da brojka raste iako se oni stari glasovi radikala sada dele na više kandidata). Odbrana humorom, odbrana slobodom govora, odbrana slobodom mišljenja. Odbrana i poslednji dani. Još kada bismo znali čiji poslednji dani.
Ono što je naročito zanimljivo u odnosu na ovu pojavu u našoj zemlji je da mi nemamo ni slobodu govora ali ni filter. Tako se kod nas otvorenih ruku prima svakakav i humor kao i ekstremizam, ali samo stranački se gleda da li mu je odobreno da ta poruka daleko dospe. I stoga će biti vrlo zanimljivo, ukoliko se obistini ova prozapadna vlada koju glasanje za suspenziju Rusije iz Saveta za ljudska prava UN nagoveštava, posmatrati kako ta nova, suštinski politički neformirana ali politički definisana grupa pluta u novom okruženju. Jer vrlo je jasno da, pored tih onlajn oformljenih vojnika ekstremne desnice, kod nas postoji mnogo različitih odreda.
Postoje i oni tradicionalni, i oni mestom uslovljeni, ali najvažnije za ovaj razvoj situacije i oni medijski i školski stvoreni. Oni medijski koji naprosto nemaju drugih medija do onih koji ih uveravaju da je predsedniku Rusije neizmerno stalo do nas i da je da nas on brani od zapada, kao i da je on pravoslavni hrišćanin te da oni te stoga moraju da se slažu. I oni školski koji slušaju o uvek prijateljskim i tobože međusobno korisnim odnosima koje smo negovali.
I stoga, umesto što se pitamo kako će izgledati vlada i ko će biti premijer, bolje se zapitajmo kako će ljudima leći taj novi influks informacija. Niko neće protestovati kada predsednik Socijalističke stranke Srbije ne bude premijer, ali možda hoće kada počnemo da im govorimo da je gorespomenuti autokrata i da smo se uvek za njih postavljali kako njima godi, a oni za nas isto tako kako njima godi. Možda stvarno Odbrana i poslednji dani jeste najpriličniji opis, samo ne znam da li je roman ili album. Najverovatnije oba.
Nema komentara