Odgonetanje reportaža u Fažani

autor: Đorđe Ivanović 204 pregleda 0

Fažana – do skora mesto poznato samo po tome što se iz njega išlo za čuvene Brione, od sada će se naći na novinarskoj i kulturnoj mapi Hrvatske i regiona. Razlog tome je četvrti Fra Ma Fu festival reportaže i reportera, koji se ove godine održao u Fažani i na Brionima od 20. do 23. septembra.

Festival je dobio ime po potpisu i prvim slovima imena čuvenog novinara i pisca Franje Martina Fuisa, a sada se četvrti put održao u Istri, kao omaž poznatom autoru koji, iako je voleo da putuje, nije imao prilike da je poseti. Bogat program koji je uključivao predstave, otvorena predavanja, panele, radionice i ulične koncerte sa piknikom, privukao je novinare iz više od desetine zemalja.

ITALIJA U HRVATSKOJ

Obala ovog mesta sama po sebi nudi pravo primorsko iskustvo, koje je doduše ograničeno. Fažana ima svega oko 2000 meštana i njena veličina je srazmerna tome, zbog toga posetiocu nije teško da za jedan dan upozna sve ulice i zgrade ovog obalskog gradića. Natpisi svuda oko nas su na hrvatskom i italijanskom, a zastave te dve države se često zajedno viore na jarbolima širom Fažane, a korišćenje oba jezika se među meštanima podrazumeva.

Pored kuća i jednospratnih i dvospratnih zgrada koje podsećaju, gle čuda, na italijanske priobalne stambene blokove, tu se mogu naći i zanimljivi meštani. Jedan od njih, kako nam kažu, jedini je u istoriji Fažane (a možda i šire) koji nosi ime Engels. Kao simbol jedne epohe, starac simpatičnog lica, sa krupnim očima i dugom sedom bradom, sa majicom na kojoj je lik Josipa Broza Tita, svaki dan šeta ulicama i razmenjuje pozdrave sa komšijama.

Međutim, titula najpoznatijeg lokalca je, bez sumnje, otišla bokseru Mate Parlovu, koji ovde ima svoj spomenik i šetalište nazvano po njemu. Kako ne bi bili zaboravljeni, svi njegovi uspesi izlistani su na tabli na početku samog šetališta.

Glavni akter i razlog okupljanja novinara-Fra Ma Fu, bio je mnogo više od običnog novinara. Rođen u Virovitici, 1908. godine, svojim širokogrudnim interesovanjima upisao je sebe u istoriju svih žanrova kojima se bavio. Bio je foto-reporter, pesnik, strip-scenarista, pilot i avanturista koji je za svojih 35 godina života definitivno ostavio trag u svim navedenim oblastima, a pogotovo u kreiranju turističkih reportaža.

To je, između ostalog, i bio motiv kreatorima festivala: da, u njegovu čast, pokušaju da na festivalu ožive sve žanrove njegovog delanja, što je podrazumevalo koncerte, predstave, knjige, stripove i reportaže. U svom radu sarađivao je sa poznatim ilustratorom, Anrijom Maurovićem. Stradao je u avionskoj nesreći 1943.godine, dok je pokušavao da se pridruži partizanima.

PRENOŠENJE ZNANJA S KOLENA NA KOLENO

Među više od stotinu novinara iz  više od deset zemalja koji su posetili festival, našla se i grupa studenata i mladih novinara koja se u Fažanu uputila kako bi baš na radionicama na ovom festivalu prigrabila znanje od svojih iskusnijih kolega.

Predavači su bili prekaljeni novinari nekadašnjih listova Polet, Arenai Student, o kojima smo mi mlađi slušali kao o izuzetno profesionalnim i pronicljivim listovima osamdesetih godina sa prostora SFRJ. Novinari i urednici, Mirko Mlakar i Saša Leković, bili su vodiči kroz ovaj, za nas centralni, događaj festivala, govoreći o različitim pristupima reportaži, kao i o komentarisanju i analiziranju pojedinih.

Photo: Marko Gracin

Predavači nisu održavali klasični ex cathedra odnos na radionici, već su se trudili da podstaknu interaktivnost. Mlakar, koji predaje na Fakultetu filozofije i religijskih znanosti, nije mogao da odoli profesionalnoj navici, te je kroz razgovor neretko propitivao, dok se Leković trudio da sumira ranije spomenuto i stavi sve naučeno u okvir. Ne čudi što su nedugo zatim kroz šalu dobili nadimke loš i dobar policajac.

„USPEO SI ONOG TRENUTKA KADA TVOJIM NOVINAMA BUDU PRETILI I PALILI IH“

Iako je većina polaznika bila iz Hrvatske, grupa je bila prilično heterogena. Od studenata prve godine novinarstva koji su tek kročili u ovo područje, preko novinara dnevnih listova, pa do istraživačkih novinara, u ovoj grupi učili smo jedni od drugih gotovo koliko i od predavača. Stvaranje poznanstava i veza jedan je od saveta koje smo od prvog dana počeli da primenjujemo.

Pauze za ručak bile su momenti u kojima sam upoznavao druge učesnike radionica, ali i ostale posetioce festivala. Među njima i reportera Novosti Vladimira Jurišića, koji je tražeći kradljivca svojih novina došao do našeg stola i upitao nas da li smo mu mi „popalili novine“. Kroz smeh smo negirali krivicu, nakon čega nam se pridružio i započeo razgovor. Objašnjava da je dugo u novinarstvu i da piše za Novosti već skoro deceniju.

– Preneću vam rečenicu koju mi je rekao moj urednik u novinarskoj školi lista Borba dok sam bio mlad novinar: Znaj da si uspeo u novinarstu onog trenutka kada tvojim novinama budu pretili i palili ih – govori naš stariji kolega dok  klimamo glavom u znak potvrde, podsećajući se one čuvene Orvelove od pre više od pola veka, kada je rekao kako je novinarstvo pisanje onoga što neko ne želi da vidi, dok su sve ostalo odnosi s javnošću.

 

KUĆERDA NA LAKAT

Za sve ovo vreme, ostrva Brioni nas gledaju preko puta i dozivaju. Oni koji su tamo smešteni,u starim hotelima koji su nekada bili najluksuzniji u Jugoslaviji, govore nam kako je more na toj strani čistije i kako je glavno ostrvo prelepo za šetnju. Nažalost, nismo uspeli da posetimo Titovo omiljeno letovalište i gledamo svet iz ostrvske perspektive.

Naš smeštaj, u blizini Fažane, bio je jedinstven za sve. Na prvi pogled izgledao je kao običan hotel, da bismo, nakon dobijanja ključa i instrukcija, shvatili da je to u stvari veliko naselje montažnih kućica raznih oblika, boja i nivoa „stabilnosti“. Još jedan podatak koji nam zaposleni prenose je i to da ovo naselje u jeku sezone ima i do tri puta više stanovnika nego sama Fažana!

Jednoglasno se iščuđujemo dok lutamo među dugim redovima ovog naselja tražeći svoje kuće. One nisu mnogo prostrane, dve odvojene sobe sa kupatilom pripadaju jednom objektu ispred kojeg postoji zajednički drveni trem. Pri ulasku primećujemo da su zidovi prilično tanki i da svaki jači korak suseda (koje bismo pre mogli nazvati cimerima) može da zadrma i naše tlo pod nogama. Malo je reći da smo se osećali kao tri praseta iz bajke, čije kuće će u svakom trenutku neki vuk oduvati.

Sve nam je ovo novo i zanimljivo, tako da smo se bez teškoća prilagodili onome što će nam biti dom sledeća tri dana. Nije prošlo mnogo vremena pre no što smo se dogovorili da nam navedeni tremovi budu mesto druženja nakon dnevnih obaveza koja bi, pored nas, posetila i domaća istarska vina.

Fažana je veoma gostoprimljivo mesto, koje se i krajem septembra brižljivo stara da njeni poslednji turisti, mahom Nemci, odu noseći isključivo lepe utiske. U takvom jednom ugodnom ambijentu na večeri spomenuo sam konobarima da sam iz Novog Sada, na šta su se oni nasmejali i dodali da znaju od trenutka kada sam ušao. Isprva zbunjen, otkrivam da je razlog tome poseta jednog drugog Đorđa iz Novog Sada ovim krajevima, koji je još pre nekoliko decenija prvi put osvojio Istru i izgleda odlučio dugo da ostane.

I dok se ovih dana jedni novinari mogu naći na plažama kako koriste svaku priliku da osete toplinu mora na izmaku leta, drugi ipak nemaju taj luksuz i vredno rade u baštama pokrivenim suncobranima i bežičnim internetom.

KOLEGIJALNOST I USPOMENE

Na poslednjoj radionici, dok razmenjujemo ideje o eventualnim reportažama koje bismo mogli napraviti, u znak zahvalnosti dobijamo knjige o novinarstvu. Razmatrajući pisanje iz udaljenih mesta, jedan kolega postavlja očigledno pitanje:

– Kako novinar može naći fiksera u nekom nepoznatom gradu i napraviti priču?

Odgovor se gotovo sam nameće, jer se većina polaznika radionica osećala vezanim za novostečene kolege toliko da bi sigurno, u svakom trenutku u budućnosti, ponudila svoju pomoć onima koji bi to zatražili. Granice iscrtane devedesetih godina kao da ne postoje za korpus mladih novinara okupljenih ovde, koji se oslobođeni većeg dela tereta minulih ratova raduju svakoj vrsti saradnje i druženja.

I na koncu, kako bi ovaj događaj bio zapamćen dugo, morala je da se napravi grupna fotografija svih učesnika. Ali ne bilo kakva. Poznati fotograf  Šime Strikoman proslavio se praveći svoje „milenijske fotografije“, koje se prave u trenutku kada subjekti svojim telima prave različite oblike ili natpise.

U ovom slučaju, učesnici su se rasporedili kako bi prvo napravili oblik Mate Parlova, a nakon toga formirali ćup za vodu koji je simbol opštine Fažana. Okupljanje na centralnom trgu je poslednji put sabralo sve učesnike ovog festivala kako bi, držeći se za ruke, stvorili jedinstvenu uspomenu na četvrti Fra Ma Fu festival koji su, na ovaj način, ispraćali.

Photo (1,3): Đorđe Ivanović

Nema komentara

Napišite komentar