Diktator u zimsko doba

autor: Snežana Vukašinović 335 pregleda 0

Svi koji se zapute duž istoka Srbije, nezaobilazno će naići na Rtanj, planinu koja svojim piramidalnim oblikom mami sve, od lovaca, preko istraživača do planinara. Rtanj je oduvek bio na meti onih koji su zainteresovani da otkriju samu srž onoga zbog čega ta planina ostaje pod velom misterije.

Foto: Snežana Vukašinović

Nevreme koje je nedavno zadesilo veći deo Srbije, nije zaobišlo ni Rtanj. Velike snežne padavine uslovile su nemogućnost prilaza planini, ali i u tome je ležala neka sablasna lepota. Rtanj je tako snažno stajao i izdaleka izgledao još primamljivije. Mećava je samo doprinela lepoti koju je Rtanj već posedovao. Šiljak, najviši vrh planine, nije se mogao videti od gustih oblaka koje su lebdele nad njim, ostavljajući ga u zoni bez mogućnosti pristupa, bar na nekoliko dana, dok čovekova noga ponovo ne poremeti njegov mir. Ruža vetrova sa Karpata, Jadranskog mora, severnih ravnica, ulivala je strah u kosti svima kojima magla i sneg nisu bili dovoljno upozorenje. Kretanje kroz sneg, u kom svaki drugi korak propada u dubinu preko kolena uz neophodnu škripu koje su čizme u dodiru sa snegom pravile, otežavao je sneg koji je padao kao i vetar koji je pahuljice nosio tako da su išle direktno u lice što je doprinelo osećaju blagog peckanja poput hladnih iglica koje udaraju o površinu već rumenih obraza sve dok se hodanje nije završilo. Onog trenutka kada se videlo pušenje dimnjaka, osmeh se ponovo vratio, jer je to značilo kraj iscrpnoj šetnji.

Topao dom pružao je uvid i priču domaćina o životu meštana Rtnja. Planina s vremena na vreme uzima svoj danak i sve manje ljudi ostaje da živi u tom kraju. Za zimu se spremaju vunenim čarapama, džemperima i pletenim prslucima, ali ponekad ni to nije dovoljno za hladne dane tokom najboljeg perioda vladavine Rtnja. Zapravo, zima je period kada planina može u potpunosti da zavodi diktaturu, ovladava zimom – i snegom i vetrovima, a meštani u tom periodu postaju robovi Rtnja, praktično zatočeni i izdvojeni od ostatka sveta. U takvim trenucima, stanovnici tog naselja zatvaraju se u svoje domove i pričaju legende o nastanku planine i priče o natprirodnim pojavama u koje veruju. O svom vladaru govore samo najbolje – Rtanj pretvara lošu energiju u dobru koja deluje dobro i na ljudski organizam. Svoje priče i svoja verovanja dele sa ostalim meštanima kako bi hladna zima prošla što pre.

Ipak, uz čaj od nane, umesto čuvenog rtanjskog čaja, pažljivo se slušala istorija o nastanku naselja Rtanj kojom se ponose njegovi stanovnici. Dok su se ruke uveliko grejale toplotom čaja i crvenilo obraza delimično popuštalo, vidno uzbuđen domaćin je željno iščekivao da nastavi priču. Naime, naselje je osnovao Samuilo Minh, vlasnik fabrike tekstila u obližnjem Paraćinu, 1902. godine kada je osnovao rudnik uglja. Vođenje poslova preuzeo je njegov sin Julijus koji je zajedno sa suprugom Gretom mnogo učinio za standard svih koji su bili voljni da rade u rudniku: naselje je dobilo privatnu školu, komforne stanove, ambulantu, bioskop, čak i kafanu. Nakon Julijusove smrti, Greta je na vrhu Rtnja, u spomen svom mužu, podigla kapelu. Pre dvadesetak godina, ista kapela razneta je dinamitom kao posledica verovanja da se ispod nje krije zlato. Meštani šire i priču o tome kako Rusi imaju plan cele kapele i žele da je obnove, a motiv koji stoji iza toga daje stanovnicima naselja Rtanj mogućnost da stvaraju nove priče ili nove verzije već postojećih priča.

Nastavak i kraj neočekivano uzbudljivog putovanja punim avanture dovodi do Boljevca – mesta koje je petnaestak kilometara udaljeno od naselja Rtanj. Međutim, tamo nije bio i kraj smrzavanju, temperatura je pala na -18 stepeni u trenutku u kom je trebalo posetiti planinare planinarskog kluba „Šiljak”. Bez obzira na slojevito oblačenje, zima se podvlačila pod kožu. Od centra Boljevca put je uzvišen te su muke koračanja znatno uvećane. Hodanjem uzbrdo misli su se nizale uz osećaj hladnoće koji je bio uporan i želje da se konačno dođe do sedišta. Kada je cilj bio na koraku, usledilo je još „uspona” stepenicama i konačan dolazak. Unutar prostorije su se nalazila dva stola normalna jedan na drugi, uz nekoliko stolica kakve se viđaju po školama i radijator koji je prostoriji davao osetnu toplotu. Trojica veoma ljubaznih i opušenih planinara, po kojima se videlo da su navikli na hladnoću, te zanemarivali mećavu koja nije prestajala, govorili su o pričama o kojima je već prijatan meštatin Rtnja sve rekao, ali su opisali planinu iz njihovog ugla: „duže penjanje predstavlja bolji pogled”. Naglasili su i da se sa vrha kada je vedro može videti Avalski toranj, granica sa Rumunijom i ušće Save u Dunav. Svaki novi uspon na Rtanj za iskusne planinare predstavlja novi izazov, jer kako kažu „nikada ne možete da budete dovoljno iskusni kada je priroda u pitanju, uvek nešto može da pođe po zlu”.

Do sledećeg susreta, ova lepotica ostaje na mestu gde jeste i vlada predelom gde je usađena. Njene osobine su ono na šta su meštani navikli i zbog čega ne odustaju od tamošnjeg života. Istraživači su jednostavno omamljeni oblikom i položajem Rtnja da konstantno pokušavaju da prokljuve šta je to što ta planina čuva kao veliku tajnu. Za planinare ona je izazov, jer svakim usponom otkrivaju njene nove čari. Nijedna planina u Srbiji ne krije priče iz domena nauke, sporta i magije kao što to vešto radi Rtanj, zbog čega jednostavno doziva ljude da ga posete, te da mu se vrate.

Nema komentara

Napišite komentar