Fudbal kao kulturološko nasleđe

autor: Nemanja Janošev 163 pregleda 0

Da je fudbal najbitnija sporedna stvar na svetu, kako mnogi njegovi obožavaoci smatraju, potvrđeno je mnogim primerima godinama unazad. Na veliku žalost ljubitelja ovog sporta, on je postao žrtva biznisa i marketinga i sve češće svodi se samo na to. I pored svega, ljudi širom sveta jednostavno ne mogu da žive bez te doze adrenalina koju donose 22 čoveka „gurajući“ loptu po travnatoj podlozi.

Kako se u Brazilu i Portugaliji doživljava fudbal, čitaocima „Odjeka” približile su Aline Zanetti i Renata Guerra, studentkinje koje su proteklog semestra bile na programu razmene na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ljubav prema fudbalu stekle su uz očeve i braću, što je u njihovim državama, kako kažu, normalna stvar za gotovo svaku žensku osobu.

Tokom Mundijala su, donekle očekivano, navijale za svoje zemlje, a Aline kaže da je očekivala da će Brazil pobediti Srbiju. Njih dve bile su u prilici da upoznaju kulturu praćenja sporta, prvenstveno fudbala, u Srbiji i svojim rodnim zemljama, a svoje zaključke podelile su sa nama.

ALINE: Teško je objasniti koliko Brazilcima znači fudbal. To je deo kulture. Svi vole fudbal u Brazilu. U našoj zemlji trenutno nije baš najbolja politička situacija, ali u ovom trenutku, kada treba da počne Svetsko prvenstvo, niko ne mari za to. Nakon Svetskog prvenstva, počećemo da mislimo o svojim problemima, koji nisu mali. Kod nas – fudbal je svugde. Odrastaš uz oca ili brata gledajući fudbal i to je nešto normalno.

RENATA: U Portugaliji je uglavnom ista situacija, deo je kulture. Fudbal sam počela da gledam sa ocem, a sada imam godišnju kartu za lokalni klub koji gledam kad god sam u mogućnosti. Kada igra reprezentacija na nekom međunarodnom takmičenju, čak i ljudi koji nisu toliki ljubitelji fudbala, gledaju to i navijaju. Sećam se da se 2004. godine, kada se Evropsko prvenstvo održalo u Portugaliji i kada je naša selekcija ušla u finale, svaki dan tokom trajanja šampionata na prozorima svih kuća mogla videti naša zastava. Sve to čini da zavoliš ovu igru.

Odbojka i košarka su, posle fudbala, vrlo popularne igre u ove dve zemlje. Iako i one neminovno ujedinjuju naciju, kako su nam potvrdile sagovornice, ne prate se sa tolikom dozom adrenalina i žarom kao što je to slučaj sa fudbalom.

Kao dve velike fudbalske nacije, Brazil i Portugalija iznedrile su mnoge igrače koji su postali legende svetskog fudbala. Upravo zbog toga, nije lako odlučiti koga od tih brojnih imena izdvojiti, ali Aline i Renata su ipak otkrile ko su u njihovim zemljama najveće ikone.

ALINE: Za mene su to Ronaldo i Ronaldinjo, ali je objektivno najznačajniji Pele. On je naša legenda i najveće ime ikad. Danas imamo Nejmara, ali to nije kao ranije. On izgleda kao „hodajuća reklama“, bitan je imidž i mnogi to danas samo tako i vide.

Renata je uz svoj izbor imala i zanimljivu anegdotu koju je podelila sa nama i koja nije toliko poznata ovdašnjoj javnosti.

– U Portugaliji, rekla bih da je to Euzebio. Imamo Kristijana Ronalda, ali Euzebio je bio gospodar fudbala u svakom smislu. Zanimljiva priča nas veže za njega i to je postalo kultno u našoj zemlji. Kada je Euzebio stigao u Portugaliju, prvenstveno je trebalo da potpiše za Sporting iz Lisabona, ali na aerodromu ga je presreo predsednik njihovog najvećeg rivala Benfike i bukvalno ga ukrao. Bio je toliko dobar igrač da su ga navijači svih Benfikinih najvećih rivala poput Porta i Sportinga voleli. Ponosni smo na naš tim i na naše igrače u svakom pogledu, ali Ronaldo kod nas nije shvaćen kao tolika legenda. Ljudi ga mnogo vole, ali takođe misle da je sebičan i da mu je bitno samo kako će izgledati, baš kao i Nejmaru u Brazilu. Mislim da, i pored toga što je u Brazilu bilo mnogo velikih igrača posle Pelea, kao i u Portugaliji posle Euzebija, niko neće dostići tu veličinu i poštovanje kao što su oni.

S obzirom na to da u Srbiji provode već nekoliko meseci, ove dve devojke imale su prilike da malo bolje upoznaju sprski fudbal, ali su šansu za tako nešto imale i u svojim domovinama, što su i iskoristile.

– Jedina stvar sa kojom sam upoznata što se tiče srpskog fudbala jeste Dejan Rambo Petković, koji je ikona u našoj zemlji. Nije uopšte čest slučaj da neki fudbaler iz Evrope dođe u Brazil i stvori takvo ime. Obično je suprotna stvar. Veoma je popularan tamo, on je kao evropski Pele u Brazilu. Nešto neverovatno za jednog stranca. Kada sam rekla svojim prijateljima da idem na studije u Srbiju, svi su spomenuli njegovo ime – rekla je Aline i ostala u čuđenju kada je saznala da on nikada nije nastupao za srpski nacionalni tim, jer nikada nije dobio poziv.

Iako su brojne legende evropskog i svetskog fudbala potekle upravo iz ovih zemalja, to ne znači da im je bilo lako, ni njima, a ni budućim momcima koji sanjaju da dotaknu zvezde nakon što poniknu u Portugaliji ili Brazilu.

ALINE: U Brazilu postoji mnogo momaka koji igraju fudbal i koji žele time profesionalno da se bave. Postoji previše mogućnosti za klubove i neki, nažalost, otpadnu. Postoji i dosta primera da momci dođu iz siromašnih krajeva, koji su kod nas poznati kao favele - i uspeju. Mnogo, zaista mnogo ljudi živi u favelama u Brazilu, ne možete to ni da zamislite, tako da je to, po mišljenju mnogih, puka sreća.

RENATA: Ljudi kod nas su ludi za fudbalom i svako dete igra fudbal. Čim napune četiri-pet godina, počnu da treniraju fudbal i žele da igraju za neke od najvećih portugalskih klubova kao što su Porto, Benfika ili Sporting. Teško je, pogotovo ako dolazite iz malog grada kao što je moj. Zato su u prednosti oni koji žive u velikim mestima. Ukoliko nemate novca, malo je verovatno da ćete uspeti. Ima primera, ali ih je jako malo i nisu poznati široj javnosti.

I pored svega, fudbal nije stvar broj jedan o kojoj se brinu u Portugaliji. Ono što mladima predstavlja prioritet jeste obrazovanje, koje cene i neguju pojedini fudbalski klubovi u ovoj državi.

– Imamo jedan tim u Portugaliji koji se zove Akademika Guimbra i to je je jedan od najpriznatijih i najstarijih Univerziteta u našoj zemlji. Svi fudbaleri iz tog tima, ako žele da igraju, moraju da se obrazuju. Praktično su primorani na to, i iz tog kluba smatraju obrazovanje kao jednu od najbitnijih stavki – rekla je Renata.

Južnoamerikanci su, između ostalog, poznati po temperamentu koji poseduju. To se oseti i preko malih ekrana, kada miljama odavde posmatramo prenos neke utakmice koja se igra na tom kontinentu, s akcentom upravo na zemlju sambe i kafe. Ako je neko mislio da je problem sa navijačkim incidentima velik samo na Balkanu – nije tako, potvrdile su nam obe sagovornice.

ALINE: Neredi u Brazilu predstavljaju veliki problem. Fudbal treba da bude shvaćen kao tip razonode, da ljudi uživaju, ali oni to ipak shvataju previše ozbiljno. Tuku se, na utakmice se unose flaše i razne alatke kako bi povredili navijača suprotnog tima. Nije toliko izraženo na stadionima, koliko na ulicama pre i posle meča. Nema izuzetaka, kada se igra derbi između dva velika tima, uvek ima incidenata na ulicama. To je problem sociološke priode i tu ne treba da se leče neki lični hirovi.

Kako su kroz primere predočile naše sagovornice, fenomeni i problemi koji u poslednje vreme karakterišu fudbalsku scenu zajednički su gotovo svim državama. Ipak, još nešto što se može naučiti iz njihove priče i što je mnogo važnije, jeste da fudbal definitivno spaja ljude širom sveta.

Ne, nije vic. Sedeli jednom Srbin, Portugalka i Brazilka i razgovarali o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

Foto: Marija Stojadinović

Nema komentara

Napišite komentar