Između provokacije i umetnosti
Poznat kao tip plesa koji je izazvao mnoge kontraverze i negativne komentare, ne samo na našim prostorima već i u mnogim drugim kulturama, jednom rečju - tverk. Ključni segment predstavlja pomeranje donjeg dela leđa ili stražnjice i u ovom trenutku nosi žig jednog od najprovokativnijih plesova sadašnjice.
Foto: Plesno udruženje "Groove"
Pojavio se u kasnim osamdesetim u sklopu bauns (engl. bounce) muzičke scene, ipak potiče iz tradicionalnih, ritualnih plesova Južne Afrike u kojima je glavni adut bio pomeranje kukova, te prema svemu sudeći ovaj ples iznenađujuće poseduje snažan kulturni i istorijski aspekt, što potvrđuje i instruktorka tverka iz Plesnog udruženja „Groove“, Anđela Dedić:
„Tverk, iako ga mnogi povezuju sa američkim rep i trep spotovima, zapravo vuče korene iz Afrike, a popularizuje se i postaje viralan zahvaljujući trep kulturi. Moje interesovanje za tverk se javlja nakon upoznavanja sa ženskim stilom plesa „Dancehall”. Vežbajući određene korake i tehnike ovog plesa sa Jamajke, postaje mi sve više zanimljiva izolacija donjeg dela leđa, kukova i karlice. Napomenula bih i to, da u vreme nastanka plesa, nije bilo toliko instruktora, a ni dostupnih informacija, kao što je to danas slučaj”, kaže Dedić.
Tradicionalni plesovi Južne Afrike ukazuju na neprestanu borbu, prvobitno za ljudska, a zatim za ženska prava. Mnogi, igrom slučaja, nisu upoznati sa poreklom plesa, prema tome se najčešće sudi na osnovu krajnjeg produkta, odnosno izvedbe i samog vremensko-prostornog konteksta u kome se ples izvodi. Da je ophođenje jednog plesa usko povezano sa situacijskim i kulturnim aspektom potvrđuje i sociološkinja Kristina Dorić:
„U svim zemljama u kojima preovlađuju liberalne vrednosti, javnost je mnogo tolerantnija, nasuprot zemalja tradicionalnih vrednosti u kojem se svaki slobodniji način iskazivanja umetnosti shvata direktnim udarom na matičnu kulturu koju tradicionalna zemlja neguje. Naša zemlja jeste tradicionalna i još uvek veliki broj ljudi ne može da prihvati da su obnaženost i zadnjica postali puko sredstvo i način iskazivanja nove umetnosti (kao što je nekada bio trbuh u trbušnom plesu), a ne namerno iskazivanje vulgarnosti i napadanja starih vrednosti”, objašnjava Dorić.
U Okfordskom rečniku u samoj definiciji tverka stoji: „plesač potiskuje kukove ili trese stražnjicom na seksualno-provokativan način“. Mišljenja su podeljena, jedan deo publike smatra da ovakav tip izvedbe služi za ispoljavanje akumulirane i snažne ženske energije dok drugi deo publike smatra ovakvo viđenje tverka opravdanjem za vulgarnost koja izbija u prvi plan. Iz tog razloga postavlja se pitanje ima li u svemu tome mesta za umetnost?
„Ukoliko predstavnici ovih plesova istraju duže vreme u tome što rade, istorija će morati da ih zabeleži kao umetnost, a ukoliko ne istraju, biće trend koji se u jednom momentu zadesio i zadrmao tradicionalne vrednosti koje ipak nije uspeo da savlada”, ističe Dorić.
Jedno od objašnjenja stereotipnih mišljenja o tverku je da period patrijarhata u Srbiji nije u potpunosti prošao i da nove vrednosti prožete feminizmom narušavaju tradicionalne vrednosti na koje smo navikli. Aleksandra Tešić, jedna od članica “Gruva” tvrdi da upravo jedan od problema predstavljaju predrasude ljudi kojima smo okruženi:
„S obzirom na to da sam odrasla u jako maloj sredini, predrasude prema bilo kojoj vrsti pokazivanja "seksualnosti" su postojale i devojke koje se na to nisu obazirale su smatrane "lakim". Smatram da je generalno shvatanje i definicija žene u današnjem društvu jako loše formulisana i da se od žena očekuje previše, odnosno premalo”, kaže Tešić, a zatim objašnjava da se to “premalo” odnosi na način oblačenja u konzervativnim društvima gde se od žene zahteva da bude “zakopčana do grla”, dok tverk, s druge strane, u mnogome pobija ovakve stavove.
Foto: Plesno udruženje "Groove"
Da svrha plesa nije samo u vizuelnom prikazu, već i u osećaju koji određeni ples donosi, ističe i Anđela Prodanić koja se intenzivno bavi tverkom nešto više od dve godine. Ona smatra da joj je ovaj ples doneo samo boljitak:
„Za mene je tverk neki način izražavanja ženstvene strane koju inače ne ispoljavam. Nosim široke stvari i nisam, što bi se reklo, stereotip ženske osobe. Iz tog razloga je tverk uticao jako pozitivno, jer sam pronašla neku novu stranu sebe, a najviše volim što me je nateralo na dalje istraživanje u polju muzike, i pogotovo plesa”, kaže Prodanić i ističe da joj ovaj ples pomaže da se pre svega oseća "moćno".
Glavno sredstvo za promociju plesa su danas nesumljivo postale društvene mreže, pa se tako plesači, pored onih koji se dive njihovom plesnom umeću, susreću i sa kritičarima. Anđela Dedić zaključuje da opšti vizuelni utisak zavisi kako od izvođača tako i onih koji posmatraju izvedbu:
„Mi smo tverk od početka predstavljale i promovisale kao ples poput svakog drugog. Naravno, uvek se provuče po neki vulgaran komentar ili poruka na društvenim mrežama, ali mislim da se danas retko koja devojka sa tim nije susrela. Manje-više, svaki od plesova je nekada u istoriji bio tabu tema, neki vid vulgarizma i izazivanja podsmeha i negativnih komentara. Kako se menjala i naša svest, i generalno sloboda izražavanja, tako su i ove stvari postajale "normalne" za društvo. Uvek će ostati nekolicina zatvorenih ljudi. Postoje ljudi kojima je na primer tango i dalje vulgaran ples. Po mom mišljenju tu nema mesta za vulgarizam, mada opet ponavljam sve je do toga na koji način se jedan plesač eksponira”, zaključuje Dedić.
Sve ukazuje na to da je ženska seksualnost, u stvari, i dalje tabu tema. Živimo u virtuelnom svetu gde postoji bezbroj percepcija i viđenja jedne pojave. Biti deo javnog mnjenja, ili u ovom slučaju javne osude, nikad nije bilo lakše, s obzirom na dostupnost opcije komentarisanja. Ples je oduvek bio indirektno sredstvo borbe za vladavinu liberalnih ideja, slobode pokreta, i dosledan individualizmu, i sve dok jedan ples direktno i namerno ne ugrožava društveni poredak, sa sigurnošću se može iskoristiti dobro poznata fraza „Ko pleše, zlo ne misli“.
Nema komentara