Nije hevi metal, ali nije ni pop

autor: Igor Išpanović 84 pregleda 0

Frontmen benda Bring me the Horizon Oli Sajks, poluozbiljno je u jednom intervjuu izjavio kako je cilj ovog engleskog (eks)metalkor benda da ide na turneju sa Džastinom Biberom. Koliko se istine krije iza tih reči, samo oni mogu znati.

Photo: kerrang.com

Ipak, činjenica je da i na svom najnovijem, šestom izdanju amo koji je izašao sredinom januara, ovaj sastav pomera i širi granice zvuka koji ih krasi tokom više od decenije postojanja. 

U tonu koji nužno poziva na dublju i često tvrdoglavu raspravu, uvek se može postaviti pitanje o evoluciji bendova i talasanju u drugim žanrovskim vodama, kao što su elektronska muzika, hip-hop ili pop.

Nažalost, veoma su česta dva ekstremna primera: u prvom slučaju, grupa se učauri u zvuku koji ih je proslavio i živi u kvazihibernaciji, časteći svoje fanove generičnim stvarima, što je primetno kod pop-pank bendova iz 2000-ih poput blink-182.

Ukoliko se pak odluče na promenu, odlaze u krajnost eksperimentisanja sa svim mogućim žanrovima, što na albumu zvuči haotično i uzrokuje poplavu negativnih komentara na društvenim mrežama, što se desilo sa poslednjim albumom Fall Out Boy-a.

Međutim, Oli i momci iz južnog Jorkšira su sa promenama krenuli postepeno, i dok njihovo poslednje izdanje ne predstavlja kulminaciju evolucije, sigurno su veoma blizu toga u kontekstu neke dramske kompozicije. Kao gotov proizvod, uspeh, ili kvalitet ovog projekta je delimičan.

Žanrovska raznovrsnost je sveprisutna, od generične EDM strukture na pesmi mother tongue i izmanipulisanih vokala na ouch, koja je jedan Sem Smit daleko od toga da ode u krajnost, do Olijevog pokušaja repovanja na pesmi why you gotta kick me when i’m down. Ono što im dobro ide jeste pravljenje ogromnih, stadijumskih pesama uz orkestarsku pratnju, što doprinosi veličanstvenosti i melodičnosti njihovog mračnog, zloslutnog metal zvuka.

Koncert ove šefildske grupe u Royal Albert Hall-u potvrda je njihovog uspeha na tom polju. Međutim, jedina pesma koja ima prizvuke te orkestarske grandioznosti jeste poslednja, koju prati džejmsbondovska melodija i virtuozni solo na gitari. Takođe, veoma dobro se snalaze u nu metalu, sa pop i sint prizvukom, uz pomoć sastava Grimes na pesmi nihilist blues, traci koja podseća na Crystal Castles.

Koliko god neki obožavaoci smatrali da s dolaskom klavijaturiste Džordana Fišera bend kreće silaznom putanjom, on i te kako doprinosi složenosti i jedinstvenosti zvuka, što kao pomoćni vokal, što idejno.

Momci nisu zaboravili da sviraju instrumente i malo žešći, ne baš metal, ali rok zvuk prisutan je u vidu singla mantra ili odlične i energične sugar, honey, ice & tea, a trepni-i-propustićeš trenutak javlja se na pesmi heavy metal kada se Oli promuklim urlikom istakne u poslednjim sekundama. Mada, i u ovom segmentu određene pesme zvuče kao bleda i ustajala kopija iz prošlog doba.

„Amo“ na portugalskom znači „volim“, ali konceptualno, album se ni blizu ne bavi različitim vrstama ljubavi ili bilo čemu sličnom. Jedina pesma koja se direktno bavi time jeste mother tongue, dok se u ostalima na različite načine prepliću motivi prevare, opustošenosti i praznoverja modernog čoveka, a Oli se u nekoliko navrata obraća i svojim „obožavaocima“.

Koliko god je pesma heavy metal u tom pogledu bila blizu upadanja u ambis klišea, izvukla se svojom rezervisanom arogantnošću, jer Oli ipak priznaje da ne želi da ih izgubi i pita se da li će ga oni i dalje voleti. On je, takođe, prošao kroz razvod i na albumu se oseti priličan izliv besa, kao u pretećoj fresh bruises, ili olakšanja u pesmi in the dark, u kojoj je konačno ugledao svetliju stranu.

Ovi momci nisu previše vični peru i papiru, pa samim time i dublja, umetnička vrednost tekstova ne postoji, ali svakako im vredi skinuti kapu jer su se izveštili u zanatu pravljenja zaraznih i pevljivih refrena, što je jedna od retkih konstanti na ovom albumu.

Smisao evolucije je u prilagođavanju datim okolnostima na najbolji mogući način, a to je proces koji nikad ne prestaje. Oblik i duh Bring me the Horizon-a su i dalje u međuprostoru, ali im je glava okrenuta u dobrom smeru.

I koliko god da amo predstavlja izazov za njihove stare slušaoce, toliko će oni skloniji i naviknutiji na muzičku raznovrsnost tek tu i tamo klimnuti glavom u znak odobravanja.

Nema komentara

Napišite komentar