U julu ove godine navršiće se decenija od smrti britanske soul, džez i R&B pevačice Ejmi Vajnhaus. Sinergija muzičkih pravaca, unikatni stil i buran način života doprineli su da Ejmi bude zapamćena kao jedna od najslušanijih, ali i najtragičnijih pevačica.
Foto:Unsplash
The Guardian, The New York Times, Rolling Stone i mnogi drugi mediji objavili su na svojim portalima u subotu 23. jula 2011. godine vest da je dvadesetsedmogodišnja pevačica Ejmi Vajnhaus pronađena mrtva u svom stanu u Londonu i da je uzrok smrti nepoznat, te da se nagađa da je reč o predoziranju drogom. Tri dana kasnije, na dan sahrane, mrtvozornik koji je radio obdukciju, potvrdio je da Ejmi u sistemu nije imala tragove nikakve droge i da je uzrok smrti predoziranje alkoholom.
Ejmi je već nakon svog debitantskog albuma „Frank“ 2003. godine postala poznata po snažnom vokalu i novom zvuku koji je integrisao njenu ljubav prema soulu i džezu s tada popularnim R&B-om, što je dovelo do stvaranja posebnog muzičkog izraza. Rođena je 1983. godine u Engleskoj u Londonu i od malena je imala raznovrsan ukus po pitanju muzičkih žanrova. S jedne strane ljubav prema džezu koja je bila svojstvena njenoj porodici jer su ujaci bili džez muzičari, i s druge strane ljubav prema modernijem zvuku zapada što ju je povuklo da osnuje rep grupu „Sweet `n` sour“, koja nije dugo opstala. Da ne sledi slepo pravila Ejmi je pokazala još u prestižnoj školi izvedbenih umetnosti, odakle je izbačena jer je uradila pirsing na nosu.
Nakon izlaska prvog albuma popularnosti je pridoneo i njen izgled netipičan za pop pevačicu 2000-ih: debeli ajlajner, natapirana i visoko podignuta kosa i tetovaže. Inspiraciju je delom pronašla u estetici 60-ih, odakle će kasnije biti njeno poslednje muzičko delo objavljeno za života „It`s my party“, kaver na pesmu Leslia Goroa iz 1963. godine.
Osim što je pevala, Ejmi je gotovo sve svoje pesme samostalno napisala, i one su bile jedini način da izrazi ono što se u njoj dešavalo, ne mareći za konvencionalnost, što je dodatno pridonelo da je publika smatra dovoljno bliskom da se poistovećuje s njom. Pesma „Stronger than me“ govori upravo o vezi kao emotivnom umoru i želji da pronađe pravu strast i ljubav koje je neće iscrpljivati, nego će je učniti stvarno živom. „Ne mislim o tome ko će je čuti, ko će je kupiti, ko bih volela da je čuje – pravim samo muziku koju bih ja želela da čujem“, rekla je Ejmi u intervju za MTV 2007. godine. Jedna od najpoznatijih pesama „Back to black“ s istoimenog albuma objavljenog 2006. godine je zapravo biografizirana i govori o njenoj patnji i povratku simboličnoj „crnini“ nakon prekida s dečkom Blejkom Filderom Sivilom, s kojim će kasnije nastaviti burnu vezu s prekidima i njegovim zatvorskim kaznama. Ejmina publika je za njeno loše stanje i ovisnosti krivila i njega, jer je, pored toksičnog odnosa, uveo Ejmi u svet ovisnosti o teškim drogama.
Foto: Unsplash
Osim što se pisalo o njenoj muzici, Ejmi je često bila na stranicama tabloida zbog svog burnog života. Još na početku karijere u medijima ju je počeo pratiti glas partijanerice koja je na javnim nastupima često pijana ili drogirana. Menadžer ju je pokušao primorati da ode na odvikavanje, ali ona je odbila i izdala drugi album za koji je dobila pet Gremija i ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao pevačica s najviše nagrada za jednu godinu (2008. godine). Album je ukupno 13 nedelja bio na lestvici kao najprodavaniji album u Evropi i doneo joj internacionalnu slavu, a pesma „Rehab“ koja je proglašena u SAD-u pesmom godine (2007) bila je odraz njenog bunta protiv odlaska na odvikavanje. Na albumu su se našle i poznate pesme „You know I`m not good“ i „Love is a losing game“ za koju je dobila Ivor Novello nagradu. Njen originalan izraz zaveo je i uticao na mnoge muzičare poput Snup Doga i Lejdi Gage, a Prins je na koferenciji povodom svoje turneje izjavio da je Ejmi jedina osoba s kojom bi želeo imati zajednički nastup.
Porastom slave pogoršala se njena ovisnost o alkoholu i drogama. Popularnost nije doživljavala kao većina poznatih ličnosti i u njoj nije uživala. „Oseća se duboko nelagodno u svetu VIP slavnih. Žalosno je što nekoga ne možete naučiti kako se nositi sa slavom“, izjavio je njen menadžer Rej Kosbert za britanski Time. Ubrzo su mediji sve učestalije objavljivali slike kako se drogira i vesti o njenom lošem fizičkom stanju, a Ejmi je smatrala da o njoj pišu na ovakav način samo jer je „mala žena“, dok o muzičarima s istim i većim ovisnostima nisu toliko pisali. Juna 2011. godine započela je svoju evropsku turneju i prvi nastup je trebao biti održan u Beogradu, međutim Ejmi nije bila trezna i nije bila u stanju nastupati, te je pokušavala otići s bine, što je publika ispratila zvižducima. Domaći i svetski mediji preneli su nastup kao „katastrofalan i skandalozan debakl“, a turneja je otkazana. Iste godine Ejmi je umrla od predoziranja alkoholom, a 2015. izašao je film „Amy“, koji je prikazao šta je sve dovelo do njene usamljenosti i izgubljenosti u okolini koja ju je pokušavala napraviti samo menadžerskim prozvodom koji donosi novce. Poslednja snimljena pesma „Body and soul“ je duet s njenim voljenim džez pevačem Tonijem Benetom i objavljena je posthumno na dan kada je trebao biti njen 28. rođendan.
Ejmi je kao mračna, ali nežna buntovnica mnogo čemu konvencionalnom govorila “I said, no, no, no!”, čime je postala jedna od ličnosti koje se nalaze na društvenoj margini. Ona nije volela i stvarala muziku radi slave i satusa zvezde, nego kako bi na drugačiji način uobličila najintimniju sebe, što je na kraju svojom originalnošću uspela i osigurala si besmrtnost u svetu muzike.
Nema komentara