Želja za brzinom (Need for Speed) 2014

Svedoci smo sve više filmova koji su pravljeni po video igrama. Iza nas su već mnogi, kao na primer solidni „Princ od Persije: Pesak vremena“ (Prince of Persia: The sands of time, 2010) i ne toliko solidan „Zla kob“ (Doom, 2005).

foto: hdwallpapers.in

Takođe, očekuju nas „Vorkraft“ (Warcraft, 2016) i „Kodeks ubice“ (Assassin’s creed, 2015). Ovakvi filmovi najčešće imaju jasnu ciljnu grupu, povelik budžet, pouzdanu filmsku ekipu i uvek nastoje da pucaju na sigurno, a ovo sve često rezultira promašajem. „Želja za brzinom“ je unapred u potpunosti odgovarala ovom šablonu i bilo je veliko pitanje hoće li to biti još jedan promašaj ili ne. Na filmovima ovakvog tipa lako se primeti da li je celokupan projekat urađen čisto da bi se uradio ili je ipak bila prisutna određena doza truda i volje da se napravi nešto vredno gledanja. Osnovna premisa video igre na kojoj je film baziran – bežanje od policije brzim kolima – ne stavlja scenariste u zavidnu ulogu, pogotovo imajući u vidu da franšiza „Brzi i besni“ (Fast and furious) već vlada na tom polju.

Međutim, „Brzi i besni“ (film sa kojim je neizbežno porediti film o kome pričamo) u poslednjih par nastavaka odlazi u određeni ekstrem sa nerealnošću priče, što je bila prilika za ovo ostvarenje koja je vešto iskorištena. Čak i izbor glavnog glumca Erona Pola (Aaron Paul) na neki način najavljuje to, s obzirom na to da se Pol proslavio glavnom ulogom u jednoj od najrealističnijih serija svih vremena – Čista hemija (Breaking bad, 2008). Sama gluma počiva na finoj hemiji između likova Erona Pola i Imodžen Puts (Imogen Poots), iako Pol ume previše da dramatizuje neke scene. Rami Malek i Skot Meskadi (Scott Mescudi) vredni su pomena, dok Dominik Kuper (Dominic Cooper) u ulozi glavnog antagoniste ne ustavlja pozitivan utisak.

foto: screenrant.com

„Želja za brzinom“ ne preteruje u scenama jurnjave i prikazuje koliko-toliko realističnu priču, uspevajući pritom da ostane verna samoj ideji video igre na kojoj je bazirana. Ovo je najveći i dovoljno veliki plus filmu. Trkačke scene nisu rađene pomoću kompjuterske animacije, a vozači u velikom broju slučajeva nisu imali kaskadere, već su, posle par meseci obuke, najčešće sami upravljali vozilima u akcionim sekvencama filma.

U celini, „Želja za brzinom“ nije (niti je mogao biti) vrhunsko filmsko ostvarenje i ne izlazi iz uskog okvira svog žanra, ali, generalno gledano, u pitanju je jedan sasvim korektan film koji prosečnom gledaocu sa jedne strane ne vređa inteligenciju, a sa druge dostavlja sasvim dovoljno zabave, što je, uzevši u obzir slične filmove, dovoljno za poštovanje.

70/100