Vrhunski baletski igrač i koreograf Miloš Isailović početkom decembra u UK „Vuk Karadžić” imao je premijeru plesne predstave “Stranac”. Naime, ovaj umetnik i dobitnik najveće baletske nagrade “Dimitrije Parlić” zahvaljujući svom prvencu ponovo se dokazao vrednim za dostignuće koje je dobio.
U realizaciji predstave “Stranac” učestvovali su pored igrača i kompozitor Draško Adžić i dramaturški konsultant Ivana Ivković, a sama predstava nastala je u koprodukciji Hartefakta i Nacionalne fondacije za igru. Nakon premijere, kada su se utisci slegli, Miloš nije krio oduševljenje kada je reč o reakcijama publike i smatra da je ovo tih početak koji će prerasti u nešto više.
Svog “Stranca” nije krojio po Kamijevom modelu, niti je koristio njegove šavove u svom stvaralštvu. Kako kaže u intervjuu za “Odjek”, ovo je njegov “Stranac”, njegov zaključak.
– Dobio sam inspiraciju iz istog dela, jer sam se pitao zašto je on (Kamijev stranac) Stranac prema ljubavi, porodici, prema sistemu, sebi...jer se nigde ne pominje uzrok. Želim da inspirišem publiku da se vrate u detinjstvo i potraže odgovore na sva pitanja koja ih muče, jer smatram da sve počinje u kući u kojoj smo odrasli i našoj porodici.
Prvenstveno ste igrač klasičnog baleta, ali ste se potom preorijentisali na drugačiju vrstu igre. Zbog čega se savremena igra izdvaja od drugih vrsta plesa, šta ona tebi predstavlja?
– Da, ja sam školovani igrač klasičnog baleta. Igrao sam u Narodnom pozorištu u Beogradu tri sezone, ali ni u jednoj vrsti plesnog izražaja se ne možeš izraziti bezuslovno i bezgranično kao u savremenoj igri. Ja ne volim granice. Ne volim kalupe i forme. A savremena igra mi baš to pruža – da budem ja. To je danas, mogu slobodno reći, luksuz.
’’Dimitrije Parlić’’ je velika nagrada koju Udruženje baletskih umetnika Srbije dodeljuje za najbolja ostvarenja. Ti si je dobio za svoj prvenac ’’Dunjaluk’’, koju su izvodili upravo članovi Bitef Dance kompanije. Koliko ti znači to što je upravo tebi dodeljena?
– Nagrada “Dimitrije Parlić” je najprestižnija i najbitnija nagrada u svetu baleta i igre Srbije. Dodeljuje se najboljem koreografskom ostvarenju u sezoni. I da, dobih je ja za svoj prvenac. Ovo je retkost, da na početku nečega odmah dobiješ priznanje, i to veliko. Jako mi znači i ponosan sam do neba.
Odakle uopšte ideja za stvaranje svoje predstave? Kakva si u tom trenutku imao očekivanja?
– Tokom rada, sa veoma širokim dijapazonom koreografa, pitao sam se zašto se ja ne bih izrazio i prikazao plesnoj sceni na drugačiji način? Imao sam već teme u džepu koje bih hteo da podelim sa svetom, kako bi me još bolje upoznali. I tako sam hrabro ušao u prvi zahvat zvan "Dunjaluk", kao koreograf sa svojom Bitef dance kompanijom. Ulazim u posao bez očekivanja, kao što i idem da gledam predstave bez očekivanja. Pa tako iz svake svasta mogu pohvaliti ili kuditi. Očekivanja ograničavaju i prave te glupim. Sumnja postoji uvek, pa čak i sada, ali bilo bi dosadno da je nema, te me zaista nije kočila da krenem ozbiljan koreografski rad.
Šta je sledeće? Kako sebe sada zamišljaš, kao koreografa, igrača ili nešto treće?
– Trenutno sam na poziciji asistenta Edvarda Kluga, ali i radim po najboljim nacionalnim baletima. Uskoro idem u Rusiju, tačnije u veliki balet Novosibirska. Sada nastavljam put igrača. Spreman sam za svet, a i svet za mene. Drago mi je to što sam uzor mladim snagama i igračima što je najveći uspeh jednog umetnika. Njima ja predstavljam nešto najbolje što se može desiti ne samo umetniku već i svakom čoveku, a tako me i oslovljavaju – inspiracija.
Foto: Bitef dance
Nema komentara