U specijalnoj emisiji RTS-a „Biser pustinje“, koja je bila posvećena 22. Svetskom prvenstvu u fudbalu, imali smo prilike da, između ostalog, pratimo i analize utakmica kroz koje nas je vodio Luka Jevtović. O tome šta mu je bilo najzahtevnije prilikom analiziranja, Jevtović kaže:
Foto: Google Images
„Bez ikakve dileme najzahtevnije je bilo uklopiti se u vreme predviđeno za ovaj segment emisije, ali i prilagoditi sadržaj gledaocima koji, po prirodi stvari, ne pripadaju svi fudbalskoj struci. Toliko toga može da se kaže o jednoj fudbalskoj utakmici (da ne kažem i o samo jednoj fudbalskoj situaciji), te stoga pokušati odabrati ono zaista najvažnije nije uvek lako. Svakako se nije takvim meni činilo. S druge strane, svestan da ne govorim, kao obično, sa fudbalerima i trenerima, morao sam značajno da prilagodim to što prikazujem, ali i način na koji prikazujem. No, kako je vreme odmicalo, sve ovo mi je postalo mnogo lakše. Počeo sam da se prilagođavam nekim zakonitostima televizije i njenog programa, a u tome sam, svakog trenutka, imao veliku pomoć velikog broja ljudi koji su radili u emisiji.“
Vaše analize su po prvi put viđene kod nas, to je novina koja doprinosi kvalitetnijem praćenju utakmica. U čemu se ogleda značaj Vašeg zadatka?
-Mislim da je važno da razumemo da je to, u stvari, način na koji se u samom fudbalu priča o fudbalu. Dakle, strategija i taktika nisu nešto što je pridodato fudbalu, nešto što je novo i bez čega je fudbal nekada igran. Ne, ona je uvek bila tu i ono što su gledaoci imali priliku da vide u programu, makar u maloj meri, jeste, u neku ruku, uzorak onoga što se stalno dešava i o čemu treneri stalno govore i razmišljaju, a što pokušavaju da predoče igračima, koji su, naravno, daleko najvažniji činilac u celom procesu. Želim da verujem da smo uspeli (dakle, još jednom, imao sam pomoć i podršku velikog broja ljudi na Radio-televiziji Srbije) da u maloj meri približimo način na koji fudbal funkcioniše svima onima koji fudbal vole.
Kroz emisije stručno objašnjavate ono što običan gledalac ne vidi, približavate poteze fudbalera, njihovo kretanje... Koliko je teško i izazovno ostati objektivan i nepristrasan?
-Nije moguće uvek biti savršeno objektivan, jer, u krajnjoj meri, kada je fudbal u pitanju, bilo da ste fudbaler, trener ili navijač, vas pre svega vodi emocija prema samoj igri - ista ona koja vas je prvi put njoj privukla i koja vas onda, u većini slučajeva, rekao bih, drži celoga života. Ali, malo određenije, u jednoj ovakvoj emisiji, u jednom ovakvom projektu, lakše je biti objektivan jer je vaša prevashodna želja da, kao što sam rekao, govorite nešto više o samom fudbalu, a ne nekim njegovim pojedinačnim izrazima, pa bili to određeni fudbaleri ili neke određene ekipe.
Tokom ove godine postali ste deo stručnog štaba „Partizana“.Koju biste razliku napravili između pozicije trener-analitičar za određeni klub i analitičar drugih utakmica?
-Razlika je mnogo i praktično je nemoguće sve ih pobrojati. Najočiglednija je ona koja se tiče činjenice da na televiziji vi opisujete i tumačite događaje, dok kao deo jednog stručnog štaba imate, manje ili više, direktan uticaj na njihovo odvijanje.
Zapažen je Vaš angažman u „BATE Borisovu“, bili ste među prvim analitičarima u Belorusiji. Koja zapažanja nosite sa tog iskustva?
-„BATE Borisov“ je zaista veliki klub, sa mnogo uspeha u Evropi u ovom veku. Uživao sam i mnogo sam naučio tamo, a osvojio sam i svoj prvi trofej u karijeri. S druge strane, Belorusija je jedna od svega par zemalja koje su nastavile prvenstvo tokom 2020. godine i početka pandemije, što je sve učinilo neobičnijim, a na momente, ne mogu to da ne kažem, i neprijatnijim. Ali fudbal ima tu sposobnost da vas izoluje od spoljašnjeg sveta, da vas uroni u posao u kome se treninzi i utakmice nižu konstantno, da je to praktično sve čega se na kraju i sećate. Svakako značajno iskustvo za mene, pošto, kao što ste napomenuli, pre mene nije bilo trenera-analitičara u fudbalu u toj zemlji.
U Americi ste studirali žurnalistiku. Po Vašem mišljenju, kakvo je trenutno stanje sportskog izveštavanja?
-Ne osećam se više dovoljno merodavnim da govorim o stanju fudbalskog novinarstva u Srbiji, ali smatram da svi treba da se potrudimo, ma na koji način bili vezani za fudbal, da podignemo nivo fudbalske kulture u Srbiji. Svaki, pa i najmanji pomak, više je nego dobrodošao...
Jednom prilikom ste spomenuli da za Vas „nikada nije važila izreka da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu“. Šta bi fudbal generalno trebalo da predstavlja, a kako se zapravo poima?
-Fudbal je deo mog života praktično otkako sam se rodio (po čemu se, naravno, nipošto ne odvajam od zaista ogromnog broja ljudi). Doneo mi je, direktno ili indirektno, najveći deo svega što mi se dogodilo ili što se i dalje događa u mom životu. Ničeg sporednog tu nema... Isto tako, međutim, ostavio mi je i više nego dovoljno mesta da ga ispunim sa mnogim drugim stvarima koje su mi važne i koje volim. On je deo mene, bez namere da budem patetičan, ali isto tako nije zaglušio ili ućutkao sve drugo što je, ovako ili onako, relevantno za mene. Što se tiče samog fudbala, ne otkrivam nikakvu tajnu da je to najveći kulturološki fenomen na planeti. Njegov domašaj je veći nego domašaj najvećih svetskih religija (sociološko-demografski podaci koji su potvrđeni u brojnim studijama i u brojnoj literaturi). Svugde u svetu postoje obredi koji obeležavaju, recimo, rođenja ili venčanja, ali se razlikuju jedni od drugih, dok se fudbal svugde igra po istim pravilima ili, prosto, izgleda uvek isto. Dakle, on je masivno važan i praktično je svugde prisutan, ali upravo zato svako ima pravo da ga konzumira kako želi, da mu se prepusti (ili da ga potpuno ignoriše) u meri u kojoj to smatra podesnim.
Nema komentara