Premijera predstave „Bura“ u režiji Kokana Mladenovića održana je još krajem oktobra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Za muziku i zvučni identitet predstave bio je zadužen Marko Šelić Marčelo, zajedno sa svojim saradnicima Nevenom Glibetić i Radetom Sklopićem.
Foto: Lična arhiva sagovornika
Pisac kojem se dogodila muzika, iako redosled objavljivanja dela sugeriše da se desilo obrnuto. Objavio je studijske albume De facto, Puzzle shock!, Treća strana medalje i Deca i Sunce, romane Zajedno sami, Malterego, knjiga prva: Rubikova stolica, Malterego, knjiga druga: Higijena nesećanja, zbirku tekstova O ljudima, psima i mišima, stotinak kolumni za razne redakcije i Napet šou, konceptualno delo koje objedinjuje peti studijski album i zbirku kolumnističko-esejističkih tekstova. Kao jedan od urednika u redakciji Veselog četvrtka, najvećeg domaćeg izdavača stripova, stara se o svim izdanjima Dilana Doga. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, smer srpski jezik i književnost. Radi u Beogradu, a živi u svom svetu. Za Univerzitetski odjek razgovarali smo o njegovom angažmanu u predstavi „Bura“, o tome kako je protekao rad i kakvo je njegovo iskustvo.
– Povratak u svet teatra iskreno nas je obradovao, naročito zato što nas je pozvao baš Kokan – ne samo fenomenalan reditelj nego i naš prijatelj. Naše iskustvo u pozorištu počelo je pre jedne decenije. „Bura” je došla kao sjajan predlog, iako je zadatak višestruko nadmašio sve prethodne izazove: ovoga puta, naš posao nije bio samo zakulisan, već i na pozornici. Da li ste nekad imali onu noćnu moru kad na pozornici zanemite i ne znate šta da radite? Ja je imam vrlo često, i iz nekog razloga to nikad nije koncertna bina nego baš pozornica. Tako da mi je ovo baš bila milinica, ehm. Ali zahvaljujući podršci ansambla, ne samo što smo kudikamo lakše pregrmeli izazov, već smo i stekli divne prijatelje.
Kako ste doživeli adaptaciju ovog dela i šta je ono što možemo zaključiti?
– Ne treba baš mnogo usuđivanja da bi se primetilo kako u „Buri”, premda formalno komediji, postoji nešto mračno što baulja u pozadini – kako na ostrvu, tako i u samim likovima. Rasplet kao da dođe olako u odnosu na sukob: Prosperu je počinjena istinski užasna stvar, tako užasna da njegovoj mudrosti praštanja teško poverujemo. Naposletku, on je gnevan što je svrgnut i to nalazi nepravednim, ali nema ništa protiv da zavlada ostrvom na koje je dospeo, koje, dakle, ni po kakvom pravu nije njegovo. To su „pukotine” koje Kokan vešto uočava u delima i u njih se rado useljava svojom kreativnošću, bacajući odatle novo svetlo na priču koju želi da obradi. I zaista, živimo u krajevima gde se prosperovski završni monolozi, tobož mudri i milosrdni, mogu čuti, ali im ne verujemo – jer isti ti govornici raspaljivali su požar mržnje do juče, što će činiti i sutra, a čine čak i za vreme tih govorancija, ciničareći između redova. Nacionalizam štafetno prelazi na novu decu, terajući ih da slepo mrze ne samo famozne Druge, već i sopstvene sunarodnike koji nisu nacionalisti. To je klima u kojoj živimo, i to je klima na ostrvu u našoj „Buri”.
Osim što u predstavi izvodite songove, tumačite i lik Arijela, dobrog duha koji vlada ostrvom. Da li u našem svetu postoje osobe poput Arijela? Koja je njihova uloga danas?
– Zapravo, ni u originalu ni u našoj verziji „Bure” Arijel ne vlada ostrvom. On je u obe varijante podređen Prosperu i otud ta žudnja za slobodom. Arijel je ovde duša mrtve osobe i čitava predstava upravo je njegovo sećanje na sopstvenu smrt i razloge koji su do nje doveli. Godinama utamničen i mučen, taj čovek dobio je novog gospodara i obećanje da će jednoga dana biti pušten da ode s ostrva. Avaj, sve to samo u svrhu gospodarove osvete: da bi stekao svoju slobodu, Arijel je nateran da, uz pomoć svojih mašina, počini užasne stvari. Zašto pristaje? Dva su razloga presudna: prema Prosperu oseća zahvalnost što ga je izbavio iz lanaca, a pride ga se i nasmrt boji, znajući na šta je sve spreman. Zato ga vidimo kako se, pred grižom savesti, hvata jalovog slogana „samo sam radio svoj posao”, što prilično komunicira sa stanjem u našem društvu: mislim da mnogo ko ponavlja upravo ovu mantru kad uveče legne u krevet.
Da li biste mogli da napravite paralelu između sebe i ovog lika?
– Ono što me je s likom Arijela povezalo jeste poimanje hrabrosti: za njega, baš kao i za mene, hrabrost nije osobina. Nego odluka. Sve i da jeste osobina, taj godinama traumiran, bojažljiv čovek svakako je nema u svojoj prirodi. On, međutim, protivno sebi i svom strahu hrabrost ipak pre(d)uzme, svestan da je to naše jedino sredstvo protiv nedopustivog, protiv gaženja crvenih linija čovečnosti. Osim toga, ja čoveka koji otkad zna za sebe žeđa za slobodom a na kraju je se odrekne i žrtvuje život za druge nikada ne bih nazvao kukavicom. Trenutak rada na drugom songu, koji predstavlja sav Arijelov unutrašnji lom, bio je trenutak koji me je emotivno potpuno polomio – trenutak razumevanja njegove tuge i nemoći, njegove iskrene svesti o sopstvenoj krivici, trenutak mog besa što se jedna takva, suštinski nedužna osoba našla u okolnostima bez izlaza. Trenutak kad sam odlučio da ga branim na pozornici, na terenu koji nije moj i kog se bojim, baš kao što će on, usred smrtnog straha, braniti druge na terenu koji nije njegov.
Kao jedan od urednika izdavačke kuće Veseli četvrtak, u kojoj meri je ovo značajno za vas, a koliko nama danas znači Dilan Dog i koliki ima uticaj?
– Dilan je jedna od mojih životnih konstanti, junak koji je tu od ranog detinjstva do danas – tako da nema ni veće časti ni veće odgovornosti od te. Zajedno s redakcijom, trudim se da pred čitaoce donesemo izdanja o kakvima smo i sami sanjali kao čitaoci. Trideset i kusur godina od prvog broja, Dilan je i dalje aktuelan: uz nove epizode, traže se i stare, one s početka serijala, a odlično su kod publike prošli i hrabri autorski eskperimenti poput „Planete mrtvih” Alesandra Bilote. Nedostižni Ticijano Sklavi, tvorac Dilana, do danas je ostao jedan od mojih najvećih uzora.
Šta znači biti neko ko se bavi društvom, međuljudskim odnosima, kritikovanjem vlasti i režima i biti spreman da govori o onome o čemu drugi ćute?
– Znači često strepeti i ponekad živeti vrlo stresno, ali uvek spavati spokojno. Pa, osim onda kad se sanja pozornica (smeh).
Nema komentara