SANA GARIĆ: Između Abletona i interakcije, biram ovo drugo

autor: Marija Stojadinović 255 pregleda 0

Pola deset se ne može podvesti pod rane večernje sate osim u slučaju Nišville Jazz Festivala, kada njegovi brojni posetioci nemaju naviku da zalutaju na Open binu, iako se ona nalazi na samom ulazu u Tvrđavu. Međutim, te prve festivalske večeri nije samo euforija uticala na promenu ovog običaja, nego potpuno drugačiji zvuk kojem niko nije odoleo i koji kao da je došao iz nekog drugog sveta. Približavajući se, napola hipnotisano, posezali su refleksno za svojim telefonima i snimali tu devojku u crnom, međusobno se došaptavajući: „Ko je ona?“

„Ona“ je Sana Garić, a taj vanzemaljski zvuk jeste njen debi album, Svet za nas. U taj svet zavirili smo odmah po završetku njenog koncerta i iskoristili priliku da novosadsku publiku pripremimo za njen nastup na Gradić festu koji se održava krajem avgusta.

Tek što si završila nastup na Nišville Jazz Festivalu, kakvi su utisci?

– Jako je bilo lepo, bilo je dosta ljudi koji su prvi put čuli našu svirku. Zajedno sa mnom nastupali su Miki Ristić (bas), koji je svirao ranije sa Darkwood dub-om, i Feđa Frenklin (bubanj, perkusije) iz benda Fish in oil, i drago mi je da imam takvu podršku.

Imaš dosta festivalskog iskustva, primećuješ li nešto drugačije na Nišvilu u odnosu na druge festivale?

– Da, super mi je što je Nišvil otvoren za eksperimentalne muzičke pravce koji nisu striktno džez, pošto, po mom mišljenju, džez je sloboda, muzička sloboda, tako da mi je drago što su uključili i muziku koja je van tog standarda, kao što je i moj bend, koji se može nazvati i elektro i crossover...

Kad si već spomenula te žanrovske odrednice, kritičari te najčešće vezuju za elektro, pop synth, new wave... Moj prvi utisak je bio – kada bi Bitipatibi i Bojana Vunturišević imali bebu, to bi bila Sana Garić. Kako bi ti objasnila svoju muziku?

– Obe ih poznajem, Una je moja prijateljica, ali poenta je da nema mnogo žena koje se bave takvom vrstom muzike. Ja bih volela da ih ima više i drago mi je ako postoji neka konekcija između nas, to je odlično. Treba da se držimo zajedno i da radimo jer, znaš, to je taj neki put da uopšte dođemo do ljudi i publike koja to treba da čuje, da ljudi shvate da to postoji. Nama se desilo to da smo svirali u Beču na jednom ženskom festivalu i, naravno, pevamo na našem maternjem, srpskom jeziku i bile su sve žene u publici koje su tako đuskale, a nisu razumele ni reč. To baš govori o tome da publika, ako im se svidi muzika i ako ih to ponese, to je univerzalni jezik. Ja sam na sceni već deset godina, ali ovaj album „Svet za nas“ je moj prvi solo album i sad radimo na novom materijalu, novim pesmama.

Osećaš li se drugačije kada nastupaš sa bendovima (Xanax, Svemirci, Grupa Beograd) i sada kada nastupaš pod svojim imenom?

– Iskreno, ne, u tom kontekstu da sam svirala sa ljudima koje stvarno poštujem. Dejan Stanisavljević iz Grupe Beograd je i dalje meni jedan od omiljenih likova, koji je osamdesetih napravio taj bend i izdao kultni album „Remek depo“, koji ljudi i danas slušaju i poštuju. On je gostovao na albumu „Svet za nas“ i to je ta neka konekcija sa elektrom koju mislim da su kritičari prepoznali, što je meni, s jedne strane drago, a s druge ne volim te odrednice, jer mislim da je muzika originalna, bar se trudimo da tako bude. Tu je i bend Svemirci, koji je neki eksperimentalni momentat, u njemu svira Radeta Vulić, koji nastupa i sa Disciplinom kičme koju mnogo volim. Koja je čovek koji je ostao dosledan sebi posle toliko godina i jedan od retkih ljudi koji fura svoju priču sve to vreme, i to je stvarno za poštovanje. To je poenta svega, da si dosledan sebi, da radiš to što voliš i kome se svidi – super, kome se ne svidi... Nema tu nikakvog takmičenja, zato je meni sve ono „ko je najbolji gitarista“ i slično potpuna besmislica, zato što muzika nije takmičenje, muzika je osećaj koji imaš ili ne. Najbitnije je da se nama svidi to što radimo, jer, ako mi stojimo iza toga, sigurna sam da će neko ko to čuje prepoznati.

Završila si istoriju umetnosti, pa ne čudi što u tvojim tekstovima ima dosta simbolike, koju kao da ne želiš da odgonetneš ili interpretiraš umesto slušalaca. Može li se reći da je to tvoj stil pisanja?

– Moguće da jeste. Poezija je nešto što svako treba da tumači onako kako oseća, na svoj način, i treba ljudima koji to čuju ostaviti da tumače onako kako žele. Meni je jedan od pesničkih uzora Slobodan Tišma iz Lune i La strade. Ta njegova specifična poezija je na mene ostavila dosta utiska. Drago mi je da su se ponovo okupili prošle godine i odsvirali koncert svim srcem. Mislim da te prave vrednosti preživljavaju sve, preživljavaju vreme. Vreme ih ne osporava, nego ostaju zauvek. Te prave vrednosti ostaju zauvek, da.

Osim na srpskom, pišeš i pevaš i na stranim jezicima. Otkud potreba za tim i šta novo oni unose u tvoju muziku?

– To je bio jedan eksperiment. Pavle Popov je predložio da napravimo nekoliko pesama koje nisu na našem jeziku, ali smo hteli da izbegnemo taj stereotip da budu na engleskom, što je uobičajeno, i onda sam odlučila da napišem dva teksta na portugalskom i jedan na francuskom, i te pesme su mi jako drage.

Često ističeš koliko ti je saradnja sa drugim muzičarima važna i da je i tvoj debi album nastao na taj način.

– Jeste, pa šta drugo. Imaš opciju broj jedan, a to je da programiš u Abletonu, slažeš te kockice i onda se zapleteš u tim mašinama. A, čim sedneš sa drugim ljudima, muzičarima, tu nastane neka interakcija. Mi smo, na primer, letos u Herceg Novom svirali na flašama, svako neki svoj ton, i to je bilo divno - jam session i odmah se desi muzika, baš u toj interakciji. Ako je dobra energija, odmah se desi neka inovacija, neki trenutak koji se uhvati a koji ne možeš sam da ostvariš. Mislim, možeš, ali meni je mnogo lepše da to bude u saradnji sa drugim muzičarima.

Kako ti se dopada taj muzički svet u kom se nalaziš, koliko ti prija?

– Ja volim muziku od malih nogu, smešno je da to kažem, ali ja sam završila baletsku školu. Jedan od uzora mi je bila balerina Ašhen Ataljanc, ona je bila četvrta godina, ja prva, igrala je sa Konstantinom Kostjukovim u Narodnom pozorištu, ona je bila prima balerina, a ja jedan od labudića, i mislim da sam se tad zaljubila u muziku. Slušam i pratim sve – od Talking Headsa do Kraftwerka. Mislim da je bitno slušati muziku, istraživati nove pravce. Jako mi je zanimljivo kada neko eksperimentiše, kada ode dalje u svom istraživanju. To je ono što mene zanima, ta umetnost i inovacije u umetnosti.

Neizostavni deo tvog imidža je obuća sa likom pande, o čemu se tu radi?

– To je samo neki izlazak iz stereotipa. Baš kad sam gostovala u „Buntu“ kod Branke Glavonjić, koja je bila i ostala veliki borac za našu scenu i za rokenrol uopšte, da nema nje u današnje vreme... Imamo samo par emisija koje podržavaju domaće bendove i daju im medijskog prostora, i „Bunt“ je jedna od njih. I onda sam ja otišla kod Branke u tim papučicama i ona nije mogla da veruje, kaže – Ti si uvek ekstravagantna, otkud u tim papučicama? Pa eto, rekoh, Branka, dešava se taj izlazak iz realnosti. Ali stvarno je fenomenalno to što oni rade, i taj Demo Fest u Banja Luci, na kom je ove godine pobedio Sergio Lounge. Jako mi je drago što to postoji, jer su takve emisije i radio stanice bile mesta gde su ljudi mogli da čuju drugačiju muziku, sad toga gotovo da nema uopšte. Postoji internet, ali tu teško možeš da pronađeš nešto ako te neko ne uputi. Zato je mlađim bendovima jako teško da se probiju i da izgrade ime, a mogu da su najbolji na svetu, ali kako da neko sazna da to postoji.

Otkako si izdala debi album, imala si dosta nastupa, što samostalnih, što na festivalima. In music, Exit, Dok'n'Ritam, sada Nišville, a dolaziš i na Gradić fest. Kako ti se dopada priča oko Gradića, odnosno Festivala uličnih svirača?

– Radujem se predstojećem koncertu na Gradić Festu - Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu, jer je svake godine prelepo. Mi sviramo u 23h ispred Beogradske kapije i nadam se da će doći dosta publike. Ljudi su stegnuti, a to sve nije bilo tako ranije. Sećam se, još u beogradskom klubu Akademija, gde sam ja izlazila kao tinejdžerka, to je bila potpuno drugačija atmosfera, i onda je došao taj rat koji je sve pokvario, čini mi se da su svi toliko stegnuti, što ni ne čudi kada pogledamo kako žive, kakvo je socijalno stanje, svi nešto kubure, sklapaju kraj sa krajem. Što više svirki, zašto? Zato što su ti koncerti mesta gde publika može da čuje kako zapravo bend zvuči. Možeš ti preslušati na Jutjubu, ali drugačiji je doživljaj kada muziku čujes uživo i zato pozivamo ljude da izađu iz kuća, da se provedu i da uživaju sa nama.

Photo: Marijana Đurić

Nema komentara

Napišite komentar