MILE KEKIN: Potrebno je više građanske hrabrosti

autor: Irena Čučković 81 pregleda 1

Hladno pivo je neizostavno ime kada se govori o pank-rok sceni na prostoru bivše SFRJ u poslednje tri decenije. Jedna su od retkih muzičkih grupa kojima je pošlo za rukom „da se konstantno menjaju i prate duh vremena, a ipak ostanu verni sebi“, kako sam frontmen Mile Kekin ističe.

Photo: Irena Čučković

Serijom koncerata ove godine obeležavaju trideset godina postojanja. Krajem ove godine objaviće live album sa koncerta u Domu sportova u Zagrebu. Prošle godine objavili su kompilaciju Greatest hits, a ove jeseni izašao je i solo album Mileta Kekina Kuća bez krova, na kom se može naći muzika sasvim drugačija od one karakteristične za Hladno pivo. Tako će slušaoci u narednom periodu moći da prate Kekinovo muzičko stvaralaštvo kroz dva potpuno različita projekta.

U intervjuu za Univerzitetski odjek Mile Kekin govori o tome kako je tekao uspon Hladnog piva.

– Kad je izašao prvi album Hladnog piva, ja sam upisao prvu godinu Filozofskog fakulteta, gde sam studirao engleski i nemački jezik. Posle sam radio u školi stranih jezika. Momci iz benda su se bavili kolportažom, prodavali su novine. Radili smo paralelne poslove sve do Šamara. Kad je on izašao, odlučili smo rizikovati i videti šta će se dogoditi ako damo otkaze i počnemo se baviti isključivo muzikom. I evo nas, skoro 20 godina posle i dalje živimo i radimo od muzike. 

Dakle, Šamar je bio presudan trenutak u karijeri Hladnog piva?

– Taj album nam je obeležio karijeru u smislu da nas je digao na jedan viši nivo. Od tad smo počeli puniti veće dvorane. Takođe, nekih desetak godina pre Šamara bio je jedan naš koncert u Zagrebu, u jednom rok klubu. Neposredno pre koncerta video sam gomilu ljudi kako izlaze iz tramvaja, i svi idu prema tom klubu gde ćemo nastupiti. Tada sam prvi put osetio da se nešto počelo događati oko benda, da bi mogao postići mnogo veći uspeh nego što sam slutio.

Svoje koncerte završavate pesmom Kad sunce opet zađe KUD Idijota. Da li je to svojevrstan omaž Idijotima?

– Da, to je omaž Idijotima i našem pokojnom prijatelju Tusti. A i ta pesma je takva da uvek na kraju koncerta unese neku vedrinu, optimistična je. Sećam se, kad sam bio na koncertu Iron Maiden-a, oni su na kraju svog koncerta pustili Always look on the bright side of life iz Monti Pajtona. Dopada mi se taj kontrast koji donosi pozitivnu poslednju poruku.

Pre nekoliko godina privukli ste pažnju javnosti u Hrvatskoj i regionu pesmom Ja nisam vaš. Da li je postojao neki konkretan događaj kao okidač za nastanak ovakve pesme?

– Politička angažovanost je sastavni deo mene kao osobe. Ja sam uvereni antifašista i smatram da je pravo i dužnost svakog pristojnog građanina da se prema toj pojavi odnosi s gađenjem i suprotstavi joj se. Ta pesma je proizvod doba u kom živimo i reakcija na fašizaciju društva. Ne samo u Hrvatskoj ili regionu, već celom svetu.

Da li nam je potrebno više socijalno angažovane muzike?

– Potrebno nam je više hrabrosti uopšte, građanske hrabrosti. Moja generacija je odrasla u komunizmu i odatle smo pokupili ono Ćuti i ne talasaj. Mislim da je to veliki problem, taj manjak „talasanja“ običnog građanina. Ljudi misle da nemaju šanse da nešto promene i ne osećaju se zaštićeno od strane institucija. 

Svedoci smo stalnih toplo-hladno političkih odnosa između Srbije i Hrvatske. Da li to utiče na saradnju muzičara sa ovih prostora?

– Naše političke elite, da im tako tepam, nisu dovoljno sposobne da reše trenutne probleme, pa nas žele vratiti unazad. I zaista, kad gledaš hrvatsku radio televiziju, imaš utisak kao da je 1991. godina. Program počinje i završava se ratovima, grobnicama, generalima i oružjem. To je sve dirigovano od strane tih istih elita. Što se tiče muzičara, mislim da to ne utiče previše. Tu i tamo se dogodi neki incident, kao sa Bajagom. Ali mislim da je i to na kraju njemu nanelo više koristi nego štete, poslužilo kao reklama. Ne možeš sprečiti muziku... Osim toga, mi delimo zajednički jezik, a jezik je jako moćno oružje.

Ovog meseca objavili ste solo album Kuća bez krova, za koji ste rekli da je Vaša muzička autobiografija. Kako se rodila ideja za ovaj projekat? 

– Početna ideja je bila da napravim unplugged album sa starim pesmama Hladnog piva. Okupio sam grupu muzičara i počeli smo obrađivati te pesme na akustični, kantri način. Takvo muzičko okruženje me je povuklo da napišem nove, mirnije i introspektivnije pesme. O svemu sam ranije pevao, ali najmanje o detinjstvu i odrastanju, pa sam se hteo koncentrisati na taj deo svog života. Tako je nastao solo album koji se sastoji od  deset pesama. Neke od tih pesama su nostalgične, ali opet, pesme kao što su Takav par i Atlantida jako puno govore o sadašnjem duhu vremena i nemiru u kojem živimo.

U pesmama kao što su Reno 4 i Atlas sreće se motiv putovanja i stiče se utisak da vas ne drži mesto. Šta za vas znači putovanje?

– To je odraz mog životnog iskustva. Rođen sam kao gasterbajter u Nemačkoj. Svake godine smo išli u Jugoslaviju da gradimo kuću, pa smo brat i ja letnje praznike provodili na baušteli, dok su drugi išli na more. Pored toga, namera mi je bila da taj album bude mali svirani film, road movie u deset scena. Zadovoljan sam kada neko to prepozna, jer je to jedan od čestih motiva mojih pesama i mog života.

1 Komentar

  • Gravatar Image

    Sjajan intervju. Draga Irena, ovo je veoma lepo i prijatno čitati. HLADNO PIVO i Mile Kekin su ekipa za svaku pohvalu. Uvek, ali UVEK - treba talasati močvaru. Naročitu ovu našu. Živeo rokenrol! :)

Napišite komentar