ADRIEN UJHAZI: Priroda me izaziva da budem kreativnija

autor: Aleksandra Veselinović 236 pregleda 0

Samostalna izložba Adrien Ujhazi, studentkinje završne godine slikarstva Akademije umetnosti u Novom Sadu, „Ciklusi Geje“ otvorena je nedavno u Platoneumu, Galeriji Ogranka SANU. Ova postavka donosi uvid u to na koji način prirodni elementi, u ovom slučaju razna semena, mogu biti manipulisani i tretirani kao posebno umetničko delo. Ovu mladu umetnicu izdvaja to što u fokus svog rada, i kao svoj adut, postavlja sva dobra prirode i ističe njene važnosti, želeći da utiče na svest okoline.

Foto: Elvira Kakuszi

Kako je nastao baš ovaj naziv izložbe?

Naziv izložbe je „Ciklusi Geje“. Sama reč Geja ili Gea u Grčkoj mitologiji predstavlja Zemlju, majku prirodu. Korišćenjem netipičnih/prirodnih materijala i semena pšenice, skrećem pažnju na ekološku krizu i katastrofu u svetu. Na ovoj izložbi akcenat nije bio samo na semenu pšenice, nego na čitavoj celini, plodnom tlu u kojem se nalazi seme koje se ciklično razvija. Na ovaj način sam povezala pojam sa svojim vizuelnim jezikom.

Na koji način biraš materijale za rad, i u kom trenutku se javlja ideja gde su semena i slični materijali u fokusu tvog stvaralaštva?

Želja za poigravanjem sa raznim materijalima mi se javlja još u detinjstvu. Kao mala, često sam crtala sa bakom, tako da je ona mnogo uticala na moje kreativno razvijanje. Zatim u osnovnoj i srednjoj školi, zahvaljujući odličnim nastavnicima, mentorima, ali i svom radu, uspela sam da uobličim svoj svet stvaralaštva. Pored umetnosti me zanima kulinarstvo, ekologija i antropozofija. Zbog interdisciplinarnosti puštam da se ova polja slivaju u jednu vizuelnu i estetsku celinu.

Početkom studija sam se odlučila da negujem svoje interesovanje prema formama i oblicima iz prirode, koje zatim predstavljam publici pomoću raznog vizuelnog jezika. Početkom druge godine osnovnih studija, imala sam prvu samostalnu izložbu pod nazivom „Ovum et Ovalis“. Tad sam kao motiv izabrala jaje i sve to izvela u kombinovanoj tehnici. Iz čitave te serije, istakao se jedan rad. Taj rad sam radila na beloj premazanoj osb ploči, gde sam složila semenke i pokrila ih gazom. Smatram da se razne likovne i estetske vrednosti mogu postići uz pomoć korišćenja različitih materijala. Svaki ima svoju svrhu, simboliku i funkciju.

U trećoj godini, u asamblaž tehnici, seme pšenice počinjem da integrišem u sliku sa mešanjem prirodnih i industrijskih materijala. Pšenicu sam izabrala zbog duge istorijske funkcije tokom razvijanja čovečanstva. Ispratio je čitavu konzumersku istoriju za preživljavanje. Sađenjem semena unutar slike, pšenica postaje integralni deo slikarske celine i materije. Tok razvoja i transformaciju pratim uz pomoć digitalizacije samog procesa, koja posmatraču pruža svestan doživljaj mikro i makro sveta. Savremena tehnologija i priroda se na taj način dovode u komplementarni odnos.

Koliko traje proces nastajanja jednog ovakvog dela? Da li od samog starta znaš kako će sve da izgleda na kraju ili tu priroda odigra važan deo?

Nastajanje jednog rada zavisi od dimenzije i površine na kojoj sadim seme. Za razvijanje i klijanje pšenice najviše utiču okolnosti i mesto gde radim. Najbitniji faktori su vazduh i svetlost, a nakon dužeg vremena prakse, može se ranije zaključiti i krajnji rezultat. Uzbuđenje dolazi kada se pojavljuju neplanirani segmenti na radu tokom samog procesa. Priroda me periodično iznenađuje i izaziva me na kreativnije razmišljanje i rešenje. U ovom slučaju nisam sto posto u manipulativnoj ulozi svog dela, nego pružam vreme tom procesu. Težim ka iskrenom razumevanju prirode i njene suštine, i glavna ideja mi je da kroz svoj rad postignem jednu vrstu balansa i jedinstva između rada i sebe.

Kao studentkinji Akademije umetnosti, koliko ti je važna kritika profesora u daljem radu i napretku?

Kritika/mišljenje određenih profesora i mentora mi je oduvek mnogo značilo tokom studiranja. Puno toga sam naučila od njih i radila na svom usavršavanju, kako bih postigla što bolje rezultate. Pored profesora, posebno mi znači mišljenje starijih kolega i vršnjaka. Čini mi zadovoljstvo što sam okružena bliskim, talentovanim i ambicioznim mladim ljudima. Drago mi je da se podržavamo i zajednički se borimo za svoje ciljeve i mesto u umetnosti.

Na izložbi preovladavaju minijature. Planiraš li u budućnosti da to preneseš na nešto veće formate?

Na početku svog istraživačkog puta, smatrala sam da je najbolje rešenje mali format, odnosno minijatura. Razne ideje i eksperimente najefikasnije sam mogla da rešim na manjim formatima. Sa druge strane, i veličina radnog prostora mi je uticala na dimenzije radova. Trenutno radim u ateljeu na Akademiji. Tu pokušavam da se prilagodim okolnostima na što bolji i praktičniji način. Prilikom sađenja i čitavog procesa, rad treba da se nalazi na mirnom i bezbednom mestu. Za veće dimenzije je i veći izazov. Do sada sam uradila dva rada od 100 x 100 cm, koja su do sad najveća. Pored dimenzije, i sam oblik rada ima važnu dualističku funkciju u stvaralaštvu. Oblici koje najčešće koristim su kvadrat-kocka i krug-lopta. Oni predstavljaju statičnost i dinamiku – život i smrt. U buduće planiram još više da se utopim sa materijom i da se igram sa oblicima.

S obzirom na to da ti ovo nije prva samostalna izložba, koliko je teško izboriti se za prostor u medijima i na koje sve načine dolaziš do promocije svojih radova?

Danas živimo u takvom vremenu da tehnologija dodiruje svoju najvišu tačku u napretku. Sve ima svoju dobru i lošu stranu, tako i tehnologija, samo treba pametno da se koristi. Na društvenim mrežama sam počela da promovišem i da delim slike, kao i postove svojih radova. Vrlo mi je drago što su ljudi i mediji to prepoznali, i što su otvoreni i zainteresovani za sve ovo što radim.

Nema komentara

Napišite komentar