Novosadska književnica Ljiljana Maletin Vojvodić prošlu godinu obeležila je izdavanjem novog romana „Skrik“, umetničkim projektom u Estoniji, kao i ulaskom u širi izbor za Ninovu nagradu za roman godine. Za Univerzitetski odjek iskreno je govorila o razlikama u pisanju između novinara i pisca, inostranim umetničkim rezidencijama, ali i o rodnoj ravnopravnosti u vezi sa dodeljivanjem Ninove nagrade.
Foto: Ljiljana Maletin Vojvodić
Književnica, istraživačica skandinavske kulture i profesorka književnosti, Ljiljana Maletin Vojvodić autorka je knjiga „Nostalgija za severom“, „Prustove madlene u supermarketu“, „Norveška od Bjersona do Knausgora“, „Oni koji jedu sirovo meso“ i brojnih drugih. Pored pisanja knjiga bavi se još i imagološkim istraživanjem i fotografijom, ali i pisanjem i objavljivanjem tekstova za novine, književne časopise i onlajn portale. Rođena u Novom Sadu, gde trenutno i živi, često je gost različitih rezidencija za pisce i umetnike širom Evrope. Članica je Srpskog književnog društva i Društva književnika Vojvodine.
Možete li nam bliže objasniti naslov vašeg poslednjeg romana „Skrik“, kao i temu knjige?
– Glavna junakinja dela Jul oblikuje se u naručenoj priči beogradskog pisca Miloša Reljina. I Jul je pisac, ali za razliku od Miloša, moderni nomad, umetnica „na privremenom radu u inostranstvu“, u dobrovoljnom egzilu u umetničkoj rezidenciji, u Kući umetnika, u norveškom fjordu, u koju ju je Miloš Reljin „smestio“. Ona je dvostruko marginalizovani „Drugi“, kao žena i kao književnica sa Balkana, bez dovoljne književne slave. Piše knjigu o umetnicama sa kojima je povezuju zajednička iskustva vezana za ženski identitet. Inače, „Skrik“ je norveški naziv dela Edvarda Munka „Krik“, a naslov sam odabrala zbog zvučnosti i podteksta sa kojim korespondira suština mog romana.
„Skrik“ je ušao u širi izbor za Ninovu nagradu. Koliko je takva nominacija značajna za vas i vašu karijeru?
– Ninova nagrada je najznačajnija književna nagrada u Srbiji. Uostalom, i konstantne polemike u vezi sa njom to potvrđuju. Znači mi što je roman ušao u širi izbor u smislu valorizacije dela, ne znam da li će mi ta činjenica pomoći u budućnosti, ali je primetno da je, nakon što je objavljena lista romana koji su ušli u širi izbor, „Skrik“ postao mnogo vidljiviji i u medijskom smislu i u smislu čitalačke recepcije.
Ove godine Ninova nagrada pripala je Svetislavu Basari za roman „Kontraderofin“. Da li smatrate da je nagrada zasluženo dodeljena i kako komentarišete to što u najuži izbor nije ušla nijedna autorka?
– Da, u širem izboru od 38 pisaca samo su 4 autorke. Rodna problematika je veoma važna. U „Skriku“ pišem o ženama−umetnicama. Neposredno nakon tog romana sam, zahvaljujući stipendiji u Kvartu muzeja u Beču, objavila i e-knjigu u kojoj se bavim umetnicama, „post Norinog“ doba, ali iako je bilo tekstova u medijima koji su propitivali taj problem, ne bih problematiku izbora svodila samo na rodnu neravnopravnost. Niti smatram da se Ninov žiri razlikuje od drugih. Čitav niz izvanliterarnih faktora odlučuje o dobitnicima književnih nagrada. Ovim nikako ne bih želela da osporim vrednost Basarinog „Kontraendorfina“ niti na njega aludiram, ali očito je da u Srbiji postoje generacijski ili ideološki povezani autori i kritičari, privilegovani pisci uz koje stoje establirane izdavačke kuće. A, konkretno, u vezi sa Basarinim romanom − još uvek čitam knjigu. Ono što, za sada, mogu reći je da je Basara, bez sumnje, kvalitetan pisac, a da se značenje njegovog romana ne iscrpljuje u pojednostavljenim tumačenjima fragmenata fabule koja su preplavila Fejsbuk.
Skoro svake godine boravite u nekoj umetničkoj rezidenciji. Gde ste do sada sve bili i koje sve uslove treba ispuniti da bi se dobila ta mogućnost?
– Svaka moja knjiga je u vezi sa nekom umetničkom rezidencijom. Potrebno mi je da se odvojim od svakodnevice i vlastite sredine da bih mogla da stvaram. Na Islandu sam i počela da pišem svoju prvu knjigu „Patuljci i Hiperboreja“. U principu sam skoro sve rezidencijalne programe otkrila na internetu, konkurisala sa biografijom i predlogom projekta. Dobila sam grantove Ambasada Norveške i Finske, Ministarstva inostranih poslova Austrije, norveške literarne agencije NORLA, istraživački grant Fondacije Novi Sad 2021 i EU Japan Festa iz Tokija. Bila sam u rezidencijama u Japanu, Norveškoj, Švedskoj, Finskoj, u Austriji, Rusiji, Latviji, Francuskoj, na Islandu, čak u najsevernijem muzeju na svetu, u Upernaviku na Grenlandu, što je bilo posve drugačije i neobično iskustvo koje sam dodatno „oneobičila“ u romanu „Oni koji jedu sirovo meso“.
Prošlo leto ste proverili u estonskom gradu po imenu Tartu − Evropskoj prestonici kulture 2024. Možete li nam nešto više reći o projektu u ovom gradu?
– U Tartuu sam, zahvaljujući projektu „Značenje doma u savremenom društvu“, sa suprugom, vizuelnim umetnikom Draganom Vojvodićem boravila u rezidenciji estonskog Muzeja papira i štampe. Taj projekat smo započeli u Češkoj, potom nastavili na Islandu, u Japanu i Finskoj, a nameravamo da ga predstavimo i u Novom Sadu. Imali smo nekoliko radnih sastanaka sa timom Fondacije Tartu 2024. koji je svoju kulturnu platformu orijentisao ka samoodrživosti, ekologiji i reciklaži. U saradnji sa knjižarom „Farenhajt 451“ realizovali smo umetnički performans, bavila sam se konceptualnom književnošću, radila knjige umetnika.
Pored pisanja knjiga, takođe se bavite i novinarstvom. Koliko se kod vas ove dve vrsta pisanja razlikuju, a po čemu su slične?
– Ne bih sebe nazivala novinarkom mada godinama objavljujem tekstove u „Danasu“ i na internet portalima, u poslednje vreme najčešće u magazinu „Plezir“. Uglavnom pišem o umetnosti žena, vizuelnoj umetnosti, ređe o književnosti. Pisanje za novine mi pomaže da „ostanem u formi“. Desi se da pojedini novinski tekstovi „završe“ i u nekoj mojoj knjizi, kao što je zbirka eseja „Prustove madlene u supermarketu“, ali novinarski i literarni izraz su, ipak, dva potpuno različita diskursa.
Nema komentara