Ironija je kada imate Trg slobode koji je okupiran kapitalizmom. A kapitalizam je kada vlast pojedincima omogući da centar grada pretvore u prostor za, nazovi, festivale, ne bi li se novac slivao u njihove džep.
I već sada je Novosađaninu/ki, koji barem jednom nedeljno silom prilika se prolomi kroz plato centralnog gradskog trga, jasno da to zapravo i nije trg nego pijaca. I da to nije tu nedelju dana, sa tačnom naznakom datuma, recimo, Festival konditorskih proizvoda malih privrednika iz Južnobačkog okruga od 7. do 12. maja. Ne, nego je konstantnim menjanjem naziva festivala, i nepomeranjem kućica sa Trga, stvoren novi gradski prostor o kojem će, brinem se, uskoro voditi računa JKP "Tržnica".
“Srbi smo, ali smo i građani”, umeo je da kaže Miletić, misleći da se valjda i taj građanin nešto pita. I kakva zabluda, a da je tako, pokazalo se kada su se tezge uselile na Trg pod okriljem prvog Novosadskog zimskog festival, sa glavnim alibijem da takve manifestacije postoje u svetskim gradovima koji su za nas turistička erotika. I kada su rekli “zimski” to su i mislili jer su javnu površinu rezervisali u naredna tri meseca.
I taman kad je istekao rok, odnosno kada je došao februar, a građani pomislili kako se više neće saplitati o konstrukcije i napuknute pločnike, marketinški magovi su se dosetili da će uskoro Dan zaljubljenih, Sveti Trifun i ostali paganluk (listu dopunite po sopstvenoj volji). Tako su odlučili da građanima pruže neviđeni ugođaj sa istim konceptom, pa smo mogli već od 3. februara da uživamo u Festivalu ljubavi i da, što bi koka-kola i/ili hrišćanstvo rekli, delimo radost sa drugima.
Sada, kada su Miletića okružili frižideri sa pivom, a tezge razbacane po platou, više niko ni ne pamti razlog zbog čega su tu. Prosto, postalo je normalno da su tu, a da vi niste. Kada ste nekome poslednji put rekli da ćete se naći kod Miletića? Nema više tog gradskog toponima na kojem leti niste znali koga čekate, jer vam je nailazila gomila poznanika, dok ste zimi u debeloj jakni kraj njega izgledali kao prodavac ukradenih satova koji veću šansu ima da završi u spotu Džeja Ramadonovskog nego da zaista nekome nešto utrapi. Napokon, dolazimo i do toga, Miletić za ovaj grad, čekajte malo, Evropsku prestonicu kulture, nije stvar sadašnjosti nego daleke prošlosti.
Zbog toga, u turističkim reklamama ne postoji potreba da se pojavljuju Petrovaradinska tvrđava, Katedrala, Matica srpska ili Laze Telečkog koja je degradirana koliko i ulica na Kavosu u kojoj luduju Srbi i Britanci, mrzeći se međusobno. Ne, dovoljno je reći: “Posetite grad gde je tranzcija na delu” i onda preko celog ekrana prikazati kako Japanac u penziji, u sandalama i čarapa, sa bermudama i “šurda” šeširom, uzima Lav/Jelen/Tuborg i otvara ga o ivicu spomenika posvećenog Miletiću.
Ukoliko mu možemo naći upotrebnu vrednost, jer bez nje u ovom svetu ne postojite, valjalo bi ga onda prekriti cenama girosa, plakatima koji najavljuju estradnu majku na nekom splavu, a zašto ne i na Trgu. Na bradonjinu levu ruku okačiti cenovnik i napisati konačno, ono što nas sve zanima, koliko košta sloboda.
Nema komentara