Rezultati predsedničkih izbora u Srbiji bili su kap koja je prelila čašu i na ulice izvela na hiljade mladih ljudi. „Protest protiv diktature“, etiketiran u medijima na više načina, u Srbiji nije novina, ako se osvrnemo na, ne tako davnu prošlost, kada se na krađu glasačkih listića i pobedu Slobodana Miloševića odgovorilo šerpama i loncima.
Ipak, ti protesti završili su se suzavcima, bagerom, tenkovima, pa na kraju i ulaskom u Narodnu skupštinu. Da li je skoro dve decenije kasnije dovoljno da se mirno šeta po ulicama ili „nema revolucije bez krvi“?
Milan Perišić, momak uz kog Novosađani na protestima pevaju i zvižde i jedan od koordinatora, kaže da mirni protesti već imaju efekta.
– Mislim da smo već svedoci uspeha pritiska koji su mirni protesti uspostavili, pričamo o pokušajima kupovine radnika „Goše“, obećanja o povećanjima plata policiji i vojsci, obećanja o povećanju penzija, ostavke pojedinih funkcionera, zahtevi za smenu drugih... To su sve primeri kako država „izlazi u susret“ zahtevima ljudi sa ulica, iako su prerušeni u dobru politiku vlasti. Međutim, ukoliko narod ne bude zadovoljan rezultatima protesta, ne sumnjam da će do radikalizacije doći sasvim spontano. Ljudi nisu žedni krvi, ali su gladni i žedni pravde i pokazuju da mogu da misle svojom glavom i da neće biti izmanipulisani u nasilje i vandalizam – kaže Perišić, koji smatra da radikalizacija ne mora nužno biti agresivna, već da bi to bile blokade pojedinih institucija, ulica, mostova.
Da su mirni protesti dovoljni, ali ako se omasove i otvore prema problemima svih društvenih slojeva, misli i politikolog Miroslav Samardžić. On kaže da su sa liste zahteva, neki od njih ostvarljivi odmah i da je u Srbiji rak rana sistema partijska uprava.
– Na izborima se odlučuje o tome koja partijska klika će u naredne četiri godine javne pare trpati u privatne džepove. Javne institucije ne služe potrebama građana, odavno su pretvorene u rezervoare privilegija za pripadnike vladajućih stranaka. Ovakva praksa je protivustavna. Demonstranti treba da zahtevaju poštovanje Ustava i zakona i da ukažu kako postojeći režim drastično krši osnovne norme koje postoje u našem pravnom sistemu. Većina zahteva u potpunosti je pravno utemeljena. Protiv države su oni koji dovode u pitanje pravni poredak, a ne oni koji traže njegovo poštovanje. Patriota je onaj koji traži da se u potpunosti razreši rušenje u Savamali i da se kazne odgovorni. Medijsko šikaniranje građana može da prestane odmah, kao i razne druge zloupotrebe vlasti – kaže Samardžić.
Novinar Miroslav Zadrepko kaže da se 20 godina nakon protesta protiv Miloševića i njegovog svrgavanja sa vlasti, stvari nisu mnogo promenile, bar kad su u pitanju protesti. Etiketiranje demonstranata kao stranih plaćenika i špijuna, ali i način izveštavanja medija, naročito provladinih, isto je kao i devedesetih. Prema njemu, najrealniji zahtev jeste sređivanje biračkog spiska, ali teško da će to biti ispunjeno pre narednih republičkih izbora.
– Smena rukovodstva RTS-a takođe je moguća, ali ne zato što ljudi to traže, već zbog toga što se ni Aleksandru Vučiću ne sviđa kako ta kuća radi, pa će možda zahtev iskoristiti da promeni rukovodstvo, ali u svoju korist. Smena Maje Gojković ne bi ništa promenila, jer bi umesto nje opet došao neko ko bi radio po nalogu, tako da bi to bila kozmetička izmena i stvar je Vučićeve procene da li želi da igra na kartu pokušaja smirivanja protesta na taj način ili ne. Za ostale sumnjam da će biti ispunjeni jer za RIK i REM Vučić uvek može da kaže da su to institucije u čiji rad i izbor članova se on ne meša jer ne želi da vrši pritisak – smatra Zadrepko.
Još jedna sličnost sa protestima devedesetih, jeste ignorisanje od strane vlasti. Perišić, Samardžić i Zadrepko saglasni su da se čeka trenutak kada će se protesti ugušiti sami od sebe. Perišić pak misli da promene ne mogu brzo da se dese, ali da je „pokrenuta mašinerija“ koja se ne može zaustaviti, dok Zadrepko kaže da sve najviše zavisi od koordinatora protesta i njihovog umeća da hrane motivaciju ljudi na ulicama.
Nema komentara