Tehnološki napredak i razvoj, integrisani u sve aspekte života, nisu preskočili sport kao posebno pogodnu granu za inženjerske inovacije. Kreativna, ali najpre praktična primena matematike i fizike implementirala se i u rešavanje sportskih problema. Sportsko inženjerstvo, dakle, spaja fizičku aktivnost sa prirodnim naukama, no one nisu jedina spona, budući da se sa sportom mogu povezati i discipline poput mašinstva, biomehanike ili računarskih tehnologija.
Kao priznata oblast u akademskom svetu, sportsko inženjerstvo postoji tek nešto više od dve decenije. Heterogeno i svestrano, ono može da se primeni u brojnim sferama koje neposredno utiču na kvalitet sporta – od razvoja i projektovanja opreme i rekvizita koji se koriste, sve do analitike koja se bavi performansama i fizičkom spremom sportista i sportistkinja.
Foto: Freepik
Iako mnogima još uvek strano i nepoznato kao zasebna profesionalna disciplina, sportsko inženjerstvo ipak uspeva da skupi brojne stručnjake i stručnjakinje na međunarodnim konferencijama, dok su u razvijenijim zemljama dostupni i instituti, koledži ili asocijacije kojima je ono uža naučna oblast. Međunarodna sportska inženjerska asocijacija (ISEA) jedno je od udruženja koje služi zajednici akademika/kinja i praktičara/ki sportskog inženjerstva.
Njen član jeste i profesor tehnologije sportske opreme dr Stefan Švanic (Stefan Schwanitz) sa Mašinskog fakulteta, Tehnološkog univerziteta u nemačkom gradu Kemnicu, koji govori da se inježerski pristup u razvoju sportske opreme vremenom znatno menjao.
– Ključna promena bila je opšta digitalizacija razvojnog procesa, jer se pored kompjuterskog projektovanja, sada sve više koriste i numeričke digitalne metode i programi za optimizaciju sportske opreme. Tako se mnoga ispitivanja opreme već sprovedu i pre nego što je ona proizvedena. 3D štampa je još jedan važan faktor u tehnološkom progresu, jer omogućava brzu izradu prototipa i funkcionalnih uzoraka koji se dalje testiraju – objašnjava dr Švanic.
Premda sportsko inženjerstvo obuhvata složene procese i istraživanja, pojedini delovi opreme naizgled su jednostavni, iako su proizvod temeljnih testova i ispitivanja koja im prethode. Tako su predmeti sa kojima je u sportskoj industriji moguć svakodnevni susret, a deluju posve bezazleno, ipak uticali na znatne promene u celokupnom iskustvu. Takvi su, na primer, moderni teniski reketi ili ručke na kormanu za bicikl.
Prema podacima koje navodi autor Sujaš Bulkandani (Suyash Bulchandani) u naučnom tekstu „Tehnologija u sportskoj opremi – Razumevanje uticaja tehnologije u sportskim performansama“, jedna od manje primetnih, ali značajnih adaptacija desila se u pogledu teniskih reketa, za čiju su se izradu ranije koristili čelik, aluminijum, a potom i grafit. Sportskim inženjerstvom i naukom, teški reketi, slabog zamaha zamenjeni su titanijumskim „koji su istinski dozvolili okvirima da postanu veći, lakši i tanji“.
Tako je napredak zabeležen i u pogledu materijala koji se koriste, pa su sada najčešće zatupljeni oni visokih performansi poput metala velike čvrstoće (palice za golf), plastike ojačane karbonskim vlaknima (okviri za bicikle), ili visoko elastične plastične pene (patike za trčanje maratona). Ovi materijali nisu razvijeni za upotrebu u sportu, već za vazduhoplovstvo, automobilsku industriju ili slične, mnogo veće sektore. Zadatak sportske tehnologije jeste da ovako poboljšane materijale transferuje u korist sporta.
Uz klasične ciljeve sportskog inženjerstva, poput povećanja performansi i udobnosti opreme, sada se javlja i zahtev da se minimalizuje ekološki otisak tokom proizvodnje, transporta i upotrebe. Međutim, kako navodi profesor dr Stefan Švanic, iako je poželjno stvoriti održive, ekološki prihvatljive proizvode, to za sportsko inženjerstvo katkad može predstavljati znantu prepreku zbog koje oprema gubi funkcionalnost.
– Na primer, veliki je izazov proizvesti vodootporni tekstil bez upotrebe određenih toksičnih hemikalija koje su prozračne, odnosno koje dozvoljavaju koži da dišu u istoj meri kao i konvencionalan proizvod. To u nekim slučajevima dovodi do namernog izostavljanja određene karakteristike dela opreme – tvrdi dr Švanic.
Kako profesor dodaje, cilj ove naučne oblasti jeste i sigurnost pri upotrebi sportskih rekvizita, bilo da je u pitanju njihovo profesionalno ili rekreativno korišćenje. Oni moraju da izdrže naprezanja pod ekstremnim i kontinuiranim opterećenjima, dok je biomehanička optimizacija još jedna od osobina koje aktivno doprinose bezbednosti, budući da sprečava preopterećenje ljudskog tela. Uz to postoji i čitav niz drugih sportskih proizvoda koji se mogu svrstati u pasivni ili aktivni bezbednosni sistem, a čije je stvaranje nadležnost sportskog inženjerstva.
Sportsko inženjerstvo i dalje je mlada naučna grana, još uvek nedovoljno poznata i akademski razvijena u Srbiji. Prema podacima koje na oficijalnom sajtu pruža Međunarodna sportska inženjerska asocijacija (ISEA) ovu akademsku oblast na osnovnim, master ili doktorskim studijama moguće je izučavati na svega tridesetak univerziteta u svetu, koji se nalaze mahom u Evropi ili SAD-u, a ređe u Kini ili Japanu.
Međutim, njegova neosporna uloga u unapređenju i razvoju performansi sportske opreme čini ga ključnim faktorom u savremenom sportu. Kroz prikupljanje, analizu i interpretaciju podataka sa sportskih terena, sportsko inženjerstvo omogućava optimizaciju treninga i takmičenja, podstiče inovacije u dizajnu opreme, sve uz doprinos efikasnosti i bezbednosti sportista i sportistkinja.
Nema komentara